Sigmund Frojd
Frojd je rođen 6. maja 1856. god. u tadašnjoj Austrougarskoj.
S 4 god. se s porodicom preselio u Beč, gde je ostao gotovo ceo ostatak svog života.
Roditelji su od malih nogu primetili koliko je bistar, pa je imao jedini od sve braće i sestara svoju sobu i uljanu svetiljku. S 8 godina je već tečno govorio engleski i francuski jezik i čitao Šekspira.
Kad je došlo vreme za fakultet, upisuje medicinu, koju uspešno završava i neko vreme posle studija radi na institutu, gde se naročito bavio analgetskim efektima morfijuma.
1885. god. je bila ključna za Frojda jer odlazi u Pariz i radi s najpoznatijim neurologom tog vremena (Šarkom), kom je u tom trenutku polje interesovanja bilo ispitivanje uzroka i terapije histerije, pomoću hipnoze.
Spomenuto iskustvo je za Frojda bilo izuzetno značajno jer je tada video da je mentalno oboljenje moguće izlečiti, a da pri tome nisu uvek neophodni lekovi.
Po povratku iz Pariza, sledi vrlo intenzivan period samoanalize i oko 1900. god. nastaje psihoanaliza kao takva.
Frojd je kratko vreme u svojoj privatnoj praksi nastavio lečenje histerije hipnozom, ali vrlo brzo odustaje od te metode i, umesto nje, počinje primenjivati metode slobodnih asocijacija i analizu snova.
Narednih godina psihoanaliza postaje sve poznatija, privlači puno pristalica ali, zbog svoje kontroverznosti, javljaju se i prva razilaženja.
1923. god. Frojd dobija rak usta, zbog čega se u godinama koje slede više puta operisao ali bolest ga je pratila do kraja života (1939.)
Zanimljivo je da je u periodu od 1915. do 1938. god. čak 12 puta bio nominovan za Nobelovu nagradu iz oblasti medicine, ali nikad je nije dobio.
Osim u medicini, Frojd se izdvojio i po svom izuzetnom talentu za pisanje, pa je i za oblast književnosti bio nominovan za Nobelovu nagradu. Nije je dobio, ali je zato 1930. god. dobio Geteovu nagradu za književnost.
1933. god. dolaze nacisti na vlast i Frojdove knjige bivaju spaljivane. Kada su ga pitali šta misli o tome, odgovorio im je:
Mislim da napredujemo kao društvo. Da smo u srednjem veku, spalili bi mene.
1938. god. Frojd nevoljno napušta Beč i odlazi za London, gde i umire 1939. god.
Frojd je definitivno najčuvenije ime iz oblasti psihologije, psihijatrije i psihoterapije. Osim što je rodonačelnik tzv. terapije razgovorom (kako se i danas često kaže za psihoterapiju), bio je i glavni pokretač svega što je usledilo u psihologiji. Kreirao je pristalice – ali i protivnike, što je dovelo do munjevite pojave raznih škola i pravaca u psihologiji.
Zbog svega navedenog slobodno ga možemo nazvati „ocem psihologije“.
Karl Gustav Jung
Jung je rođen 26. jula 1875. god., u Švajcarskoj.
Njegov otac, Pol, je bio protestantski sveštenik dok je majka, Emili, bila mentalno obolela. Smatra se da je odrastanje u takvim uslovima dosta doprinelo Jungovom kasnijem interesovanju za psihoanalizu.
Ne nastavlja porodičnu tradiciju već upisuje medicinu, gde i završava specijalizaciju iz psihijatrije.
U svojoj 25. godini postaje asistent poznatog psihijatra Blojlera. U 27. je doktorirao a u 30. postao docent na Ciriškom univerzitetu.
1903. god. se ženi sa Emom Raušenbah, s kojom je ostao u braku do kraja njenog života i sa kojom je imao petoro dece.
Ipak, u toku braka je imao afere. Naročito je bio kontroverzan njegov odnos sa Sabinom Špilrajn, klijentkinjom, studentkinjom a potom i koleginicom, psihoanalitičarkom, sa kojom se sumnja da je bio u intimnoj vezi, između 1908. i 1910. god.
1906. god. je bila ključna za Junga jer se tada prvi put sreće sa Frojdom. Njihov razgovor tom prilikom je trajao punih 13 sati. Oduševljenje je bilo obostrano.
Ipak, 1913. god. dolazi do njihovog razilaženja, i na teorijskom i na ličnom planu. Jung je smatrao da Frojd preteruje sa značajem koji pridaje seksualnosti, kad je reč o psihičkom funkcionisanju. Na kongresu psihoanalize, dok je Jung iznosio stavove suprotne Frojdovim, Frojdu je pozlilo.
Jung osniva tzv. analitičku psihologiju. Neki od važnih pojmova koje uvodi su: kolektivno nesvesno, persona (svesni deo ličnosti) vs. senka (skriveni deo ličnosti), Anima (arhetip ženskog lika u nesvesnom delu ličnosti muškarca), Animus (arhetip muškog lika u nesvesnom delu ličnosti žena)… Opšte je poznata podela na ekstrovertnu i introvertnu ličnost. Ipak, nije toliko poznata informacija da je upravo Jung napravio tu klasifikaciju. Pored toga, on razlikuje i sledeće tipove ličnosti: intuitivne, misaone, osećajne i senzitivne (perceptivne).
Jung je čuven i po interesovanjima za paranormalno. U tom kontekstu se i spominje njegov čuveni termin – sinhronicitet. Pojednostavljeno rečeno, ovaj termin se odnosi na vremensko podudaranje unutrašnjih psihičkih doživljaja i spoljašnjih konkretnih dešavanja. Jung je prilikom pojašnjenja ovog fenomena često navodio sledeći primer.
Jedna mlada žena koju sam lečio sanjala je da je dobila zlatnog skarabeja. Dok mi je pričala san, sedeo sam leđima okrenut zatvorenom prozoru. Iznenada sam iza sebe začuo šum. Okrenuo sam se i ugledao letećeg insekta, koji kuca o staklo prozora. Otvorio sam prozor i uhvatio ga u letu. To je bio najbliži srodnik zlatnom skarabeju koji se mogao naći na našem podneblju, skarabejski insekt, kotrljan (cetonia aurata), koji je suprotno svojim uobičajenim navikama očigledno osetio potrebu da u tom trenutku uleti u tamnu sobu.
Jung je umro 1961. god., u Švajcarskoj. Na njegovom grobu je uklesana rečenica:
Prizvan ili ne prizvan, Bog je uvek tu. (lat. „Vocatus atque non vocatus, Deus aderit.“)
* Ova rečenica je bila ispisana i nad ulazom u njegovu kuću. Iako mu se često pripisivala, zapravo je u pitanju latinski prevod spartanske izreke koju je Jung pronašao u spisima Erazma Roterdamskog.
Alfred Adler
Adler je rođen 7. februara 1870. god. u Austriji.
Kao dete oboleo je od rahitisa, zbog čega nije mogao da hoda do svoje četvrte godine. U 5. godini umalo nije umro od upale pluća. Tada je i odlučio da postane lekar.
1895. god. je završio medicinu na Bečkom univerzitetu. Prvo je specijalizirao oftamologiju, a potom i neurologiju i psihijatriju.
Tokom studija, upoznao je svoju buduću suprugu, Rajzu, aktivistkinju iz Rusije koja je studirala u Beču. Venčali su se 1897. god. i dobili četvoro dece, od kojih su dvoje postali psihijatri, ćerka Aleksandar i sin Kurt.
1907. god. objavljuje rad o organskoj inferiornosti, koji je bio u skladu sa psihoanalitičkim gledištima, zbog čega dobija poziv od Frojda da mu se pridruži. Ipak, 1911. god. dolazi do njihovog razilaženja, Adler napušta Bečko psihoanalitičko društvo i osniva Društvo slobodne psihoanalize, koje je već sledeće godine promenilo naziv u Društvo individualne psihologije.
Adler je osnivač tzv. individualne psihologije. Neki od važnih pojmova o kojima govori su: superiornost i inferiornost, životni stil, red rođenja, teologija i holizam…
Adler razlikuje organsku i psihološku inferiornost. Organska se odnosi na neki fizički nedostatak, dok se psihološka odnosi na subijektivni osećaj niže vrednosti u odnosu na druge ljude. Obe vrste inferiornosti uz podršku okoline mogu biti uspešno kompenzovane (npr. Demosten koji je u detinjstvu mucao a kasnije vežbom uspeo da postane jedan od najvećih govornika). Međutim, odrastanje u nepovoljnim okolnostima vodi do razvijanja kompleksa niže vrednosti (stidljivost, plašljivost, nesigurnost, neodlučnost, pokornost…) ili kompleksa više vrednosti (hvalisavost, agresivnost, težnja ka moći…)
Adler je širokoj javnosti možda najpoznatiji po tome što je govorio kako red rođenja deteta utiče na njegovu ličnost. On je tvrdio da najveći prostor za rast i napredak ima drugorođeno dete (da, on je bio 2. po redu od ukupno sedmoro braće i sestara). Svoje navode nije istraživački potkrepio ali je zato inspirisao mnoge autore da to urade pa je ovo do dan danas jedna od popularnijih tema u psihološkim istraživanjima.
Adler je tokom 1. svetskog rata služio kao lekar u austrougarskoj armiji.
1926. god. održava predavanje u SAD-u i prihvata mesto profesora na Medicinskom koledžu u Long Ajlendu.
Godinu dana posle dolaska nacista na vlast, sa porodicom napušta Beč.
Umro je 1937. god., od srčanog udara, u Škotskoj, gde je trebalo da održi seriju predavanja.
Džon Votson
Votson je rođen 9. januara 1878. god. u SAD-u.
Njegov otac je imao problema sa alkoholom a, kad je Votsonu bilo 13 godina, napustio je porodicu. Njegova majka je bila veoma religiozna, što je nastojala preneti i na sina. Međutim, njene metode su imale kontraefekat i Votson je razvio antipatiju prema religiji i postao ateista.
Kako bi pobegla od siromaštva, Votsonova majka prodaje farmu i sa sinom se seli u Južnu Karolinu. Votson se teško prilagođavao prelasku iz ruralne u urbanu sredinu, a tome su dodatno doprinele i njegove slabo razvijene socijalne veštine.
Uprkos lošem uspehu u srednjoj školi, tokom koje je dva puta hapšen (jednom zbog tuče a drugi put zbog posedovanja vatrenog oružja), uspeva da upiše fakultet. Radeći više poslova istovremeno, uspešno i diplomira, u svojoj 21. god.
Nekoliko godina kasnije, počinje da radi na univerzitetu u Čikagu i postepeno razvija nov pristup u psihologiji, koji je zbog fokusa na ponašanje nazvan bihejviorizam. Bihejviorizam zagovara stav da se ponašanja stiču učenjem, pa da se samim tim maladaptivna ponašanja mogu odučiti a adaptivna ponašanja naučiti i učvrstiti.
Votson je snažno zastupao stav da psihologija treba da koristi eksperimentalni metod i jedinim merodavnim za proučavanje smatrao je vidljivo ponašanje, jer se ono može objektivno meriti i ponavljati. Samim tim, odbacio je u potpunosti introspektivne metode.
Kad je reč o emocijama, smatrao je da su samo tri urođene: strah, bes i ljubav. U svojim eksperimentima pokazao je da samo dva stimulusa izazivaju bezuslovni strah: snažna buka i gubitak podloge. Ostali strahovi su posledica učenja i generalizovanja.
Npr. u eksperimentu s malim Albertom, beba je počela da se plaši životinje (beli pacov) kojoj je bila izložena jer su joj istovremeno bili puštani jaki zvukovi. Ne samo da je počela da se plaši pacova već je strah jako brzo generalizovala i na slične životinje i predmete (beli zec, plišane igračke, krznena kapa, vata…)
Votson je imao dva braka. Sa Meri Ajks, prvom suprugom, je dobio dvoje dece, sina i ćerku. Razveli su se usled Votsonove afere sa studentkinjom, Rozali Rejner, s kojom se naknadno oženio i dobio dva sina. Ćerka iz prvog braka, kao i obojica sinova iz drugog braka su kasnije imali ozbiljnih psihičkih tegoba, što je često pripisivano metodi vaspitanja (strogo bihejviorističkoj, lišenoj emocija).
Malo pre smrti, Votson dobija nagradu američke psihološke asocijacije, za doprinos psihologiji.
Umro je 25. septembra 1958. god.
Iako surov i jednostran u svojim počecima, bihejviorizam se fokusirao na ponašanje i dao konkretnu naučnu osnovu psihologiji kao nauci. U dosta blažoj formi primenjuje se i danas kao jedan od neizostavnih pristupa u promeni ljudskog ponašanja.
Piše:
Dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut
tanja.petrovic@introspectrum.rs
IntroSpectrum