Za sve oni koji nisu korisnici društvenih mreža, krajem svakog meseca biće objavljeni sadržaji koje smo tog meseca objavljivali na našim zvaničnim stranicama na Facebook-u, Instragram-u i Linkedin-u.

Ko ima potrebu za psihoterapijom?

Svako, tokom života, može prepoznati potrebu za psihoterapijom. Šta to tačno znači?

Često je mišljenje da na psihoterapiju idu osobe koje imaju psihičke tegobe. Ako se pod psihičkim tegobama smatraju neki akutni simptomi, poput anksioznosti ili depresivnog raspoloženja, onda je to tačno. Da, ovi klijenti su česti na psihoterapiji, s tim da oni ne predstavljaju jedinu kategoriju klijenata.

Sem spomenute kategorije, na psihoterapiji postoje bar još dva tipa klijenata:

1. Osobe koje su funkcionalne ali trenutno imaju neki akutni problem (npr. neslaganje s partnerom, dobijanje nove pozicije na poslu, vaspitne dileme, saznanje o fizičkoj bolesti…)
2. Osobe koje su funkcionalne i koje trenutno nemaju nikakav konkretno okidač već imaju želju da rade na sopstvenom rastu i razvoju. Gledanje u sebe ima za cilj bolju spoznaju svojih potreba, želja, (ne)funkcionalnih šablona u ponašanju/razmišljanju, čime se pravi iskorak u ličnom rastu i razvoju.

Dakle, psihoterapija je jedan od načina koji ljudi biraju kao pomoć pri rešavanju problema ili spoznaji sebe samih.

Psihoterapija poziva pojedinca na samoodgovornost tj. na terapiji se bavimo sobom a ne drugima. Gleda se u onaj segment odnosa/situacija koji je do nas. Radom na tim aspektima, za očekivati je da to ima uticaj na relacije sa drugima, životne izbore, okruženje…

Upravo zbog toga psihoterapija obično bude izbor onima koji su visoko (samo)odgovorni, spremni da preuzmu akciju kad je rešavanje problema u pitanju, onima koji teže da poboljšaju kvalitet svog života (što je jedan od osnovnih ciljeva psihoterapije).

Kako izgledaju psihološke radionice?

Radionice imaju definisanu temu koja se na njima obrađuje. Najčešće ih mogu pohađati svi koji žele da saznaju nešto više o toj temi. Broj učesnika varira, ali ne bi trebalo da prelazi 15, kako bi za svakog učesnika ostalo dovoljno prostora.

Trajanje je jasno precizirano. Radionice najčešće ne traju kraće od 2 sata niti duže od 16 sati. Ako radionica traje duže, organizuje se u vidu više kraćih susreta.

Metod rada je kombinovan. Osim prezentovanja teorijskog aspekta od strane voditelja radionice, radionice karakteriše vrlo aktivno učešće polaznika, u vidu: razmene iskustva i povratnih informacija, igranja uloga, simulacije situacija, rada u manjim grupama…

Na radionici učesnici formiraju krug. Simbolički, to je krug poverenja. Svi jedni druge jasno vide. Svi jedni druge jasno čuju. Svaki pojedinac je jednako važan i jednako je važno šta svaki pojedinac ima da kaže.

Svaki učesnik sam bira sadržaj i količinu informacija koje će predočiti drugima. Voditelj i ostali polaznici mogu da postave pitanja, ali ako osoba ne želi da odgovori, podržava se da to jasno i iskaže.

U radu se sve pozivaju na princip poverljivosti. Važi pravilo da sve što se kaže na grupi, ostaje na grupi.

Sertifikat nakon odslušane radionice predstavlja dokaz da ste učestvovali u njoj. Ova potvrda može da se priloži uz CV, čime se (potencijalnom) poslodavcu šalje poruka da vrednujete rad na sebi i aktivno ste mu posvećeni. Edukantima psihoterapijskih škola se često ovi sati priznaju kao sati ličnog rada.

Da li su konflikti o.k.?

Jesu.

Međutim, neki od načina na koji ljudi ulaze u konflikt nisu o.k. U našoj kulturi postoji sklonost da se izjednače pojmovi konflikt i svađa. Pr. za svadljivu osobu često se kaže da je konfliktna. Svađa je zapravo jedan od neadekvatnih načina rešavanja konflikta.

Bilo da se radi o Vašem mužu, komšinici, profesorici, majci, sinu, prijatelju, šefu…neminovno će u Vašem odnosu doći do nekog neslaganja (u stavu, postupku, težnji…) Samim tim, ušli ste u konflikt. I to je o.k.

Možda zvuči paradoksalno, ali zapravo što nam je odnos bliži, to su konflikti češći (ili bi bar trebalo da budu). Za to postoje bar dva objašnjenja:

1. puno vremena provodimo s osobom pa su nam vidljivija većina njenih razmišljanja, ponašanja… (više prostora za konflikt);
2. više nam je stalo do osobe pa nam je i važnije kako razmišlja i ponaša se (veća motivacija da se uđe u konflikt).

Dakle, postojanje konflikta nije problem. Ni najmanji. Problem je ako:

1. konflikte guramo pod tepih („razveli se se a nikad nikakvih nesuglasica nisu imali“);
2. ulazimo u konflikt tako što se svađamo, ponižavamo, udaramo… (agresivno ponašanje).

Asertivno razrešavanje konflikata

Da li su Vam poznate sledeće situacije?

• Čekate kod doktora i taman kad ste došli na red, neko kreće da ulazi preko reda.
• Prijatelj Vam ne vraća pozajmljeni novac.
• Roditelji Vas požuruju oko svadbe/bebe/druge bebe/treće bebe…
• Na poslu dobijate zaduženja koja prevazilaze opis Vaše pozicije.
• Partner ima neku Vama iritantnu naviku.

Kako reagujete?

Ako izostaje reakcija a ostaje nada da će osobe same shvatiti da nam smeta njihovo ponašanje i prestati to da rade – u pitanju je pasivno ponašanje. Time ne poštujemo svoje potrebe. Ako se svađamo sa svima i učimo ih redu – radi se o agresivnom ponašanju. Time ne poštujemo drugu osobu.

Kako onda reagovati?

Asertivnost predstavlja zauzimanje za sebe (tako što ćemo iskazati svoj stav, želju, težnju) uz istovremeno poštovanje druge osobe (upućujemo joj poruku na pristojan i korektan način). Konkretno, u navedenim situacijama:

• Osobi u ordinaciji direktno i jasno kažem: „Izvinite, ja sam na redu.“
• Prijatelju saopštim: „Zaista nije problem ako ne možeš odmah da mi vratiš novac ali bi mi značilo da definišemo kad ćeš moći.“
• Roditeljima kažem: „Znam da vam je to važno i da želite ono što vam se čini najboljim za mene, ali to su stvari o kojima partner i ja odlučujemo.“
• Na poslu zakazujem sastanak sa nadređenim, komuniciram svoja zaduženja i dajem predlog da se delegiraju dodatna zaduženja koja obavljam.
• Partneru ukazujem na ponašanje koje mi smeta, pri tome ne isključujući sve druge pozitivne stvari koje svakodnevno radi.

Asertivnost nije čarobni štapić koji garantuje postizanje cilja, ali zato nudi najveću šansu da ćemo ga ostvariti. Kad smo asertivni, čak i kada ne ostvarimo cilj, ostaje nam zadovoljstvo što smo reagovali i kako smo reagovali.

Važne napomene:

U redu je, kad je to moguće, odabrati najbolje okolnosti da reagujemo (pr. Zakažemo sastanak jedan na jedan s poslodavcem, kad nije „goruća atmosfera“ na poslu).

Ako naša asertivna reakcija ide u paketu s nekim velikim rizikom (pr. Sami smo sa sagovornikom koji bi lako mogao postati fizički agresivan prema nama) u redu je da ne reagujemo u tim okolnostima. To nije pasivno ponašanje jer smo u miru s takvom odlukom.

REBT je psihoterapijski pravac koji kao glavnu premisu ističe da nisu događaji, već naša interpretacija tih događaja, ono što nam pobuđuje emocije i ponašanja. Kad bi događaj direktno pobuđivao emocije i ponašanje, onda bismo svi u sličnim situacijama se postavljali na sličan način. Znamo da to nije tako.

Zamislimo sledeću situaciju… Red na kasi – 3 osobe. Dolazi četvrta i ide preko reda.

• Osoba A ne reaguje.

• Osoba B počinje da viče na nju, omalovažava je, ulazi u žučnu raspravu…

• Osoba C mirnim tonom kaže: „Izvinite, ovo je red. Molim Vas ispoštujte ga.“

Kako ove tri osobe razmišljaju?

Osoba A – iracionalni tok misli: „Ovo nije u redu ponašanje ali se ne usuđujem da uđem u konflikt. To bi mi bilo užasno neprijatno.“ Dakle, katastrofizira konflikt i umanjuje svoje sposobnosti nošenja s neprijatnošću.

Posledice ovakvog toka misli su:

• nezdrava emocija – anksioznost;
• disfunkcionalno ponašanje – pasivnost.

Osoba B – iracionalni tok misli: „Gle ovog bahatog! Otkud mu samo pravo da se ovako ponaša? Treba ga kazniti da mu više nikad ne padne na pamet ovakvo ponašanje!“ Dakle, na osnovu jednog ponašanja izvodi generalni negativan zaključak o osobi, ima potrebu da kazni.

Posledice:

• nezdrava emocija – bes;
• disfunkcionalno ponašanje – agresija.

Osoba C – racionalni tok misli: „Ovo ponašanje nije u redu. Nije mi prijatno ali ući ću u konflikt.“ Dakle, vidi neadekvatno ponašanje ali ne izvlači generalne zaključke o osobi (ima uvid u samo jedno izolovano njeno ponašanje), daje sebi dozvolu da uđe u konflikt uprkos tome što joj to nije prijatno.

Posledice:

• zdrava emocija – nezadovoljstvo;
• funkcionalno ponašanje – asertivno upućena kritika.

(I)racionalna uverenja u odnosu na sebe

Tokom života smo razvili uverenja u odnosu na:

1. sebe;
2. druge ljude;
3. život/okolnosti.

Ova uverenja mogu biti iracionalna ili racionalna.

Iracionalna uverenja karakteriše rigidnost, formulisana su kao imperativi (mora/treba), isključiva su i uopštena. Kao takva, pobuđuju nezdrave emocije i disfunkcionalno ponašanje.

Racionalna uverenja karakteriše fleksibilnost, formulisana su kao želje i preferencije, realna su i kao takva pobuđuju zdrave emocije i funkcionalno ponašanje.

Svi ljudi imaju iracionalnosti. Koliko god radili na sebi, ne možemo postati savršeno racionalna bića. Međutim, valjalo bi prepoznati ukoliko imamo neka od sržnih iracionalnih uverenja jer ona se najčešće oslikavaju na sve sfere našeg života i utiču nam na kvalitet života.

Danas navodimo neke od čestih iracionalnosti u odnosu na sebe, i njihove racionalne alternative. U nekim od narednih objava biće pojedinačno obrađene.

IU: Vredim samo ako sam voljen/a i prihvaćen/a od strane značajnih osoba.

RU: Biti neprihvaćen/a od neke značajne osobe ili grupe je neprijatno, ali moja vrednost ne zavisi od toga.

IU: Ja nisam dovoljno vredan/a, ukoliko nisam potpuno kompetentan/a, adekvatan/a i uspešan/a u životu.

RU: Ljudska vrednost ne zavisi od životnog uspeha (karijera, novac, obrazovanje, status). Ovi uspesi mogu da utiču na kvalitet našeg života, ali ne i na našu vrednost.

IU: Užasno je kad se stvari ne odvijaju po mom planu.

RU: Trudiću se da utičem na stvari i događaje, kad god je to moguće. Ipak, ja nemam potpunu kontrolu nad životom i ljudima. Stvari na koje je nemoguće uticati, prihvatiću.

IU: Lakše mi je da izbegavam nego da se suočavam sa životnim teškoćama.

RU: Produktivnije je suočavati se sa teškoćama, nego ih izbegavati. Tzv. lakši put je dugoročno posmatrano najčešće mnogo teži.

IU: U životu bi trebalo da mi bude ugodno, bez bolnih iskustava.

RU: Na putu do cilja, najčešće se suočavamo sa manjim ili većim neugodnostima. Ja mogu da tolerišem neugodnosti, iako mi se ne sviđaju.

Iracionalna uverenja u odnosu na druge ljude i život/okolnosti

Iracionalna uverenja u odnosu na druge ljude pobuđuju nezdrave emocije, poput besa ili povređenosti, i često vode do otvorene ili pasivne agresije prema drugima.

Racionalna uverenja u odnosu na druge pobuđuju zdrave emocije, poput nezadovoljstva, i funkcionalna ponašanja, poput asertivno upućene kritike.

Krenućemo od sržnog (i)racionalnog uverenja u odnosu na druge.

IU: Kada se drugi prema meni ponašaju loše i nefer, oni zaslužuju kaznu i osvetu jer se radi o lošim i groznim ljudima.

RU: Određena ponašanja drugih zaista nisu o.k. Zato je u redu da im uputim kritiku na takva ponašanja ili, u nekim situacijama, da odustanem od odnosa.

Sržna uverenja su manje dostupna svesti. Do njih se dolazi kroz analizu ponašanja. Nekad je lakše „uloviti“ uverenja koja su bliže svesti a koja se ispoljavaju u konkretnim situacijama (ipak, ona često u svojoj osnovi imaju neko od sržnih uverenja). U nastavku su pobrojana neka od njih.

IU: Užasno je kad me drugi ne slušaju.

RU: Drugi ljudi imaju slobodnu volju i ja nemam potpunu kontrolu nad njima.

IU: Drugi ljudi jednostavno ne mogu da prave takve greške.

RU: I ja i drugi ljudi imamo pravo na grešku.

IU: Drugi (a naročito oni koji su mi bliski) bi trebalo da znaju šta želim.

RU: Bez obzira koliko se dugo znamo i koliko nam je prisan odnos, drugi ljudi nemaju sposobnost čitanja mojih misli. Zato ću sa njima jasno iskomunicirati svoje želje i razmišljanja.

I za kraj, osim iracionalnih uverenja u odnosu na sebe i druge ljude, postoje iracionalnost u odnosu na život/okolnosti. Ukoliko ih imamo, otežan nam je proces prihvatanja i nošenja sa raznim životnim pojavama/nesrećama/dešavanjima.

IU: Život bi trebalo da bude pravedan i fer.

RU: U životu se dešavaju nepravedne stvari i to je činjenica. Ipak, život sam po sebi nije ni apsolutno fer ni apsolutno nefer i zato treba da naučim da živim dovoljno dobro u takvim uslovima.

Kako nastaju (a kako opstaju) naše iracionalnosti?

Kako nastaju iracionalnosti?

Na različite načine. Spomenućemo neke od najčešćih…

Bitne figure tokom odrastanja su se ponašale na način koji šalje iracionalnu poruku.

Pr. Osoba koja preuzima previše odgovornosti na sebe, nikad ne plače, ne uzima bolovanja, ne žali se, ne odmara, ne traži pomoć od drugih… šalje detetu iracionalnu poruku: „Moraš biti jak/a. Ne smeš pokazati slabost.“

Neke iracionalnosti koje imamo u odraslom dobu su bile zaista i istina u nekom trenutku našeg života.

Pr. Odrasli smo s osobom sklonoj nasilnom ponašanju, gde bi svaki put kad bismo joj se suprotstavili usledila verbalna ili fizička agresija. Izvodimo zaključak: „Ne smem ulaziti u konflikt. Ne smem se suprotstaviti!“ Ovo je itekako istina za ove okolnosti, kad smo mali, nemoćni i kad je istina da bi nas suprotstavljanje uvelo u opasnu situaciju. Problem je kad odrastemo, ojačamo, imamo druge odnose a i dalje imamo ovo uverenje, koje smo generalizovali na sve odnose i na sve situacije.

Bitne figure su nam verbalno slale iracionalne poruke, koje smo mi prihvatili kao istine.

Pr. „Pravi muškarac nikad ne plače!“ – zabrana na emociju,

„Šta ti stalno nešto pametuješ?“ – zabrana na mišljenje.

Naše iracionalnosti i disfunkcionalna ponašanja su na neki način bili poktrepljivani (najčešće nagradama).

Pr. Iracionalno verujemo da drugi moraju ispunjavati svaku našu želju. Kad nije tako besnimo, agresivni smo. Rezultat: okruženje, da bi nas smirilo, ispunjava nam želju i time direktno potkrepljuje našu iracionalnu ideju.

• Pasivno ponašanje se potkrepljuje kad dobijamo nagrade samo kad smo mirni, poslušni, nekonfliktni.

Neće svako ko je izložen spomenutim situacijama izvući iz njih iracionalna uverenja. Različita deca, odrastajući u istoj porodici, pokupe različita uverenja.

Važna napomena: većina roditelja i drugih važnih figura nema lošu nameru već reaguju vođeni sopstevnim, neosvešćenim iracionalnim uverenjima.

Ovo su načini kako iracionalna uverenja nastaju.

Ipak to nisu i razlozi zašto opstaju.

Kao odrasla bića, pozivamo se na samoodgovornost.

Gledanjem u sebe i prepoznavanjem sopstvenih iracionalnosti, imamo dve mogućnosti.

Jedna je kratkoročno lakša, optužimo druge za sopstvene iracionalnosti i nastavimo tako (nezadovoljno) da živimo.

Druga je kratkoročno teža, jer ulazimo u duži i na momente bolan proces pomene, ali vodi do srećnijeg i ispunjenijeg života.

Piše:

Dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut

tanja.petrovic@introspectrum.rs

IntroSpectrum