Vaspitanje dece, kako iz pedagoškog, tako i iz roditeljskog ugla, uvek je fenomen koji evoluira i predstavlja reakciju na duh vremena. Vrednosti koje dominiraju u društvu, prelivaju se gotovo redovno na ovaj ili onaj način direktno u odnos roditelj-dete.
U skorije vreme spominju se “generacijske sklonosti” ka određenom načinu građenja relacije sa decom, dok sa druge strane, akadamska psihologija prepoznaje četiri stila roditeljstva – autoritaran, permisivan, zanemarujući i autoritativan stil.
Ukoliko autoritaran stil previše koristi silu i odbijanje, zanemarujući zapostavlja, autoritativan je topao, ali i odlučan (ispravan stil), permisivan stil bi najviše odgovorao Milenijalskom obrascu roditeljstva, tj. generaciji roditelja koji su rođeni između 1981. i 1996. godine.
Ono što je glavna karakteristika Milenijalskog stila roditeljstva jeste glorifikovanje posebnosti deteta i puštanje da upravo ta posebnost diktira odnos i prioritete u vaspitanju. Interesantno je da je velika većina Milenijalaca odrastala u sasvim drugačijem duhu vremena, u kojem su roditelji bili mnogo otvoreniji prema autoritarnom ili autoritativnom stilu.
Pomenuto isticanje posebnosti deteta, kao i prilagođavanje roditelja detetu da bi se posebnost održala često vodi ka razvijanju “drugarskog” odnosa sa decom, što naravno ne mora biti nešto loše. Ipak, ono što je jako česta zamka ovakvog odnosa jeste izostanak jasnih i zdravih granica, koje samo po sebi predstavljaju osnovni preduslov za vaspitanje.
Ukoliko vaspitanje shvatimo kao proces koji treba da vodi funkcionalnom osamostaljivanju deteta, drugarski odnos zasnovan na popuštanju i maksimalnom izbegavanju konflikta nikako ne vodi ka pomenutom cilju. Ono vodi do takozvanog Maršmelou roditeljstva, koje je poslednja evolucija Milenijalskog roditeljstva.
Maršmelou roditeljstvo je između ostalog dobilo naziv po poznatom eksperimentu, koji testira sposobnost dece da odlože zadovljstvo (detaljan prikaz u jednoj od prošlih objava). Pred detetom se stavlja izbor da odmah dobiju jedan maršmelou ili da sačekaju neko vreme i onda će dobiti dva. Maršmelou roditelj potpuno se predaje mantalitetu deteta koje odmah uzima jedan slatkiš.
Maršmelou roditelj osim toga što je i sam mekan, popustljiv i lako prilagodljiv, potkrepljivaće kod svog deteta da se zadovoljstvo ne odlaže pošto je instant udovoljavanje glavni cilj i suština odnosa. Iza ogromne potrebe da se udovolji detetu kriju se mnogi iracionalni strahovi ili nejasan stav prema tome da li je roditeljstvo nešto što se želi.
Piše:
MA Miloš Petrović, psiholog i psihološki savetnik
IntroSpectrum