Psihološki mitovi i činjenice
Kao nauka koja se bavi isključivo ljudima i njihovim mentalnim aspektom, psihologija može biti veoma pogodno tlo za kreiranje raznih mitova, koji lako postanu opšte prihvaćeni. U narednih nekoliko objava, upravo ćemo se baviti njima i činjenicama, koje ih lako opovrgavaju.
MIT: Dominantnost leve ili desne moždane hemisfere.
Dosta popularnih izvora tvrdi da se osobe dele na one koje funkcionišu iz leve ili iz desne hemisfere. Prve karakteriše vođenje logikom i razumom a drugi se vode intuicijom i kreativnošću. Mnoga istraživanja su dokazala da čovek obe hemisfere podjednako koristi a jedini aspekt koji varira jeste stepen njihove angažovanosti u konketnim aktivnostima (McCrone, 1999).
MIT: Ljudi koriste samo 10% moždanih kapaciteta.
Među ljudima je dosta popularno mišljenje da mi, kao vrsta, koristimo samo spomenutih 10% kapaciteta mozga i da će, procesom evolucije ili kroz neki vid razvoja naše vrste, taj procenat rasti. Ovaj veoma popularan mit je neistinit pošto nijedno neurološko istraživanje nije pronašlo delove mozga koji ne reaguju na elektro stimulus, tj. svaki deo našeg mozga obavlja određenu funkciju. Čak i kada neka moždana funkcija nestane usled bolesti ili neaktivnosti, susedni segmenti zauzimaju taj deo.
MIT: Žene više pričaju nego muškarci.
Ovaj mit je među najomiljenijim pošto se uglavnom većini ljudi čini da je to nepobitna istina. Dodatno je jako popularan pošto biva deo brojnih šala. Takođe, muška populacija ovim mitom često objašnjava ponašanje suprotnog pola. U dosta intresantnom istraživanju u kom su oba pola nosila diktafon sa sobom tokom nekoliko dana, došlo se do zaključka da oba pola koriste u proseku oko 16.000 reči tokom jednog dana (Mehl i sar., 2007). Jedino što su dodatna istraživanja otkrila jeste to da su žene otvorenije u komunikaciji nego muškarci, ali ne u značajnoj meri (Hyde, 2005).
MIT: Detektori laži i njihove sposobnosti.
Zbog preambicioznog imena koji ovaj aparat nosi, u popularnoj kulturi se dosta često misli da je određenu laž moguće „uloviti“ uz pomoć spomenutog uređaja. U mnogim filmovima se predstavlja da je detektor laži ultimativno oružje protiv osoba koje se koriste laganjem. Ono što je činjenica jeste da detektori laži mere i prate određene psihološko-telesne reakcije, poput: reakcija kože, krvnog pritiska i parametara disanja. Osnovna stvar koja se može otkriti preko ovih pokazatelja jeste stepen anksioznosti, koji uopšte ne mora biti u bilo kakvoj korelaciji sa time da li neko govori istinu ili ne.
MIT: Slepi ljudi imaju bolje razvijena čula sluha i dodira.
Ovaj mit je dosta prisutan i uglavnom se vodi logikom da izostanak jednog čula automatski, bez ikakve adaptacije i učenja, dovodi do jačanja nekog drugog čula, koje bi moglo biti veoma bitno za određenu osobu. Činjenica je da slepi ljudi obraćaju mnogo više pažnje na ono što mogu da čuju ili da dodirnu i samim tim mogu vremenom razviti napredne sposobnosti vezane za sluh i dodir. Uprvo u tim momentima te sposobnosti posmatračima mogu da izgledaju maltene kao natprirodne tj. kao da je u pitanju neki vid organskog dara, koji je kompenzacija za prethodni nedostatak.
MIT: Mnogo je bolje “osloboditi” bes nego ga suzdržavati.
Postoji dosta popularno stanovište da je najbolji način rasterećenja od ogromnog besa da se on nasilno ispolji. Ovo stanovište se u poslednje vreme čak pretvorilo u više anti-stres pristupa, koji koriste razbijanje raznih predmeta ili kućnih uređaja. Ono što je istinito jeste da slobodno i neartikulisano ispoljavanje agresije sasvim sigurno dovodi do pojačavanja već postojećeg besa i da osoba postaje sve sklonija izlivima besa. Fizičko oslobađanje besa se samo bavi posledicama frustracije dok potpuno ignoriše uzroke, koji su ključni u prevazilaženju samog stresa.
MIT: Osobine ličnosti koje su definisane genima se nikada ne mogu menjati.
U opštoj populaciji je uglavnom veoma ustaljeno mišljenje da ono što geni nose sa sobom ne može da se promeni ni na koji način. Isto važi i za osobine ličnosti, za koje mislimo da su prenete genima sa roditelja na decu. Ono što je istina jeste da je promena genetski uslovljenih osobina ličnosti moguća pošto uticaji sredine igraju jako veliku ulogu u tome na koji način će se određeni geni izraziti. Veza između gena i sredine/ponašanja funkcioniše u oba pravca, tako da jedna strana uvek na neki način kreira i onu drugu.
MIT: Suprotnosti se privlače.
Često možemo čuti kako u emocionalnim relacijama postoji „pravilo“ da se suprotnosti privlače, tj. da ljudi traže partnera koji je u mnogim crtama drugačiji. Na ovaj stav se, naravno, posle lepo dodaje i logika da se suprotnosti dosta lepo upotpunjuju i da formiraju stabilnu vezanost. Ovaj pristup objašnjavanja emocionalnih relacija se donekle može primeniti na same početke privlačnosti kod dve osobe, ali se nikako ne može generalizovati na celokupan partnerski odnos. Ono što iskustvo pokazuje jeste da suprotnosti dovode do velike uzbuđenosti na početku zabavljanja dve osobe, ali na dugoročnom planu osobe maltene uvek (svesno ili nesvesno) teže da budu sa osobom koja sa njima deli mnoge sličnosti.
MIT: Naleti kreativnosti su uvek iznenadni i nepredvidivi.
Mnoge priče o tome kako su nastale velike ideje najvećih pronalazača, vremenom su oformile stav kod pojedinih ljudi da istinska kreativnost nastaje iznenadno i nenajavljeno. Od Arhimeda (Eureka!) pa do Njutna (jabuka), često imamo predstavu da velika saznanja dolaze naprasno, bez nekog relevantnog procesa razmišljanja pre same ideje. Ovaj način objašnjavanja celog kreativnog procesa je dosta pogodan za kreiranje priča koje bi bile interesantne ljudima, ali u realnosti se dešava nešto sasvim drugačije. Naime, praćenjem aktivnosti mozga došlo se do saznanja da pre nego što ljudi dođu do kreativnog rešenja ili velike ideje, delovi mozga zaduženi za rešavanje konkretnih problema (frontalni) bivaju veoma aktivni. Tj. osoba aktivno promišlja o problemu pre „magičnog“ rešenja.
MIT: Pamćenje funkcioniše po principu „video zapisa“.
Ovaj mit podrazumeva da među ljudima postoji stav da je pamćenje dosta precizan proces, a da zaboravljanje funkcioniše tako da novi događaji prosto „prelaze“ preko starih i da ti stari mogu relativno lako nestati prostim prisustvom novih iskustava. Nasuprot svemu tome, istina je da su proces pamćenja i zaboravljanja pod jako velikim uticajima emocija, pristrasnosti i procene bitnosti samog iskustva. Samim tim, proces pamćenja može biti pristrasan tj. iskrivljen a, sa druge strane, „trajno obrisan“ sadržaj može da se povrati putem potenciranja ili inhibicije emocija koje blokiraju proces prisećanja.
MIT: Snovi imaju univerzalna značenja.
Kroz popularnu kulturu, a pogotovo filmove i sanovnike koji površno prilaze snovima, lako se može formirati stav da su snovi nešto univerzalno. Najčešći primer ovakvog pogleda na snove jeste da ukoliko sanjamo npr. jednoroga, on ima isto značenje kod svih osoba koje su ga ikada sanjale. Nakon što je psihologija počela ozbiljnije da se bavi snovima, kako neurološki, tako i interpretativno, veoma brzo se došlo da zaključka da je sadržaj svakog sna isključivo i veoma subjektivno povezan sa samom osobom koja ga sanja. Univerzalni simboli koji na neki način povezuju osobe u „domenu sna“ ne postoje, niti šalju jasne univerzalne poruke pojedincima.
MIT: Svaki vid stresa je loš po nas.
Uglavnom je popularno stanovište da je stres nešto nepoželjno i da on isključivo dovodi do negativnih posledica. Takođe se veruje da stres neminovno usporava naš rast, vodi ka smetnjama u funkcionisanju, itd. Određen tip stresa, poznat kao “eustres” (pozitivan, dobar stres…), može biti veoma podsticajan za osobu koja ga doživljava. U pitanju je stres koji nije toliko preteći po integritet same osobe i daje prostor da se otvore neke nove sposobnosti ili novi pristupi u rešavanju problema.
MIT: Većina ljudi doživi krizu srednjih godina.
Kriza srednjih godina je stanje u kom osobe u svojim četrdesetim osveste da im život nije ni blizu onakav kakvim su ga planirali i da su šanse da se to promeni nepostojeće ili sasvim minimalne. Kao odgovor na to, ljudi odjednom kupuju brza kola, razvode se, menjaju naprasno stabilne i dobre poslove… Dosta je čest stav da je ovo stanje neizostavna faza u razvoju ljudi i da se kao takva mora desiti svima. Ono što je iskustvo pokazalo jeste da samo 10% populacije pokazuje znake ove krize. Mnogi prolaze veoma zahtevne izazove u ovom periodu života, ali ne dolazi se redovno do drastičnih promena usled ogromne destabilizacije slike o sebi.
MIT: Osobe sa mentalnim poremećajima su uvek agresivne.
Kroz mnoge filmove, kao i mnoge popularne knjige, mentalni poremećaji su uvek nekako povezivani sa agresijom i na osnovu toga se lako može formirati stav da su sve osobe sa bilo kakvim mentalnim poremećajem po pravilu opasne i agresivne. Veoma jasna činejnica jeste da prethodno spomenute osobe u ogromnoj većini slučajeva nisu agresivne i da su čak, sasvim suprotno, jako često baš one žrtve nasilja. Usled stigmatizacije i nedovoljnog informisanja o načinu funkcionisanja osoba sa mentalnim smetnjama, dešava se da zdrava populacija nekada reaguje agresivno kako bi sebe obranila od nepoznate situacije.
MIT: Psihoanaliza = psihoterapija.
Usled ogromnog značaja, kao i popularnosti Psihoanalize, u okviru samih početaka psihoterapije, ona je nekako vremenom uspela da bude maltene izjednačena sa sveukupnom pojavom psihoterapije. Takođe, sam termin “Psihoanaliza” nekako najkonketnije laiku objašanjava šta bi to psihoterapija trebala da radi. Naravno da Psihoanaliza ne predstavlja psihoterapiju kao takvu pošto je ona danas samo jedna od mnogih usmerenja koje psihoterapija nudi. Isto kao što metal muzika nije (samo) Metalika, tako ni psihoterapija nije (samo) Psihoanaliza.
MIT: “Brainstorming“ – Grupni kreativni proces.
Dosta je prihvaćeno pravilo da je grupna razmena ideja jako napredan vid kreativnosti i da dovodi do ubedljivo najboljih rezultata. “Brainstorming” daje prostor i otvorenost idejama ali postavlja se pitanje da li u njemu ipak postoje neke granice i barijere koje sprečavaju kreativan proces. Ono što iskustvo pokazuje jeste da “brainstorming” kreira manje kreativnih i originalnih ideja u odnosu na samostalni kreativni rad pojedinaca. Strah od tuđe procene može blokirati kreativnost određenih ljudi, dok čekanje da dođemo na red sa našom idejom može dovesti do toga da je previše analiziramo i na kraju odbacimo.
Piše:
MA Miloš Petrović, psiholog i psihološki savetnik
IntroSpectrum