Iza velike većine svih naših strahova ili osećaja nesposobnosti, maltene po pravilu se kriju jedna ili više Zabrana. Nakon što su otkrivene i definisane od strane poznatih Transakcionih psihoterapeuta, Boba i Meri Gulding, one postaju nezaobilzna tačka u okviru Transakcione analize.
Zabrane predstavljaju istrajne i disfunkcionalne poruke od strane roditelja, koje se upućuju ka deci. Ukoliko se verbalno definišu, one uvek počinju sa: “Nemoj…biti važan, misliti, postojati…” Postoji veći broj Zabrana i one ostavljaju dubok trag u funkcionisanju ljudi. Deca odrastaju direktno ili indirektno ubeđena da nešto ne mogu ili da nešto nikada neće moći.
Zabrane su poruke koje napadaju biće deteta i ostavljaju duboko usađen osećaj manje vrednosti ili neadekvatnosti. Ukoliko roditelj usađuje Zabranu svom detetu, on to uglavnom radi ili iz skrivene koristi koju ima od umanjivanja vrednosti deteta ili iz osećaja frustracije, što se nalazi u ulozi roditelja.
Postoji 12 Zabrana. Zabrana na:
- mišljenje,
- emocije,
- uspeh,
- odrastanje,
- postojanje,
- važnost,
- pol,
- “Nemoj biti dete!”,
- “Nemoj!”,
- pripadanje,
- bliskost,
- “Nemoj biti dobro!”
Zabrana na mišljenje predstavlja obeshrabrivanje bilo kakvog prava deteta da uđe u diskusiju sa roditeljima ili da stav ili proces razmišljanja deteta bude registrovan i priznat. Odrasle osobe sa ovom zabranom nemaju sklonost ka dubljem razmišljanju i kreiranju svojih stavova. Veoma često se ide direktno na akciju, koja nema pre sebe bilo kakvo analiziranje ili osmišljavanje.
Zabrana na emocije obuhvata sputavanje ili elimisanje određenih emocija kod deteta. Roditelj ne zna ili ne želi da se nosi sa raspoloženjem u kojem je dete. Odrasle osobe sa ovom zabranom nemaju kontakt sa svojim “emocionalnim bićem” i emocije uglavnom vide kao suvišne reakcije, koje nemaju nikakvo značenje.
Zabrana na uspeh najčešće predstavlja potrebu roditelja da osujeti detetov rast i razvoj, usled straha od gubitka uloge roditelja. Roditelj šalje poruku da neće prihvatiti dete ukoliko ono napreduje ili “juri” svoj san.
Zabrana na odrastanje je sklonost roditelja da osujećuju samostalnost i zrelost svoje dece. Roditelji se plaše da će izgubiti svoju ulogu i da će time izgubiti svoju relevantnost i osećaj vrednosti.
Zabrana na postojanje je tendencija roditelja da okrivljuju dete zbog toga što ono postoji. Ovo je najverovatnije “najopasnija” Zabrana pošto se detetu usađuje stav da je ono suvišno i da je svojim postojanjem odgovorno za nesrećan život roditelja.
Zabrana na važnost je duboka poruka roditelja da dete ne sme da se ističe i da prihvati svoje vrline. Odrasle osobe sa ovom zabranom uporno izbegavaju situacije u kojima su u centru pažnje.
Zabrana na pol predstavlja poruku od strane roditelja da dete treba da izgleda ili da se ponaša kao da je suprotnog pola ili da iz nekog razloga sumnja u svoj pol. Ona počinje sa netipičnim oblačenjem u odnosu na pol deteta, ali ide i do zbunjujućih poruka po pitanju percepcije seksualnog identiteta deteta.
Zabranom “Nemoj biti dete” roditelj “primorava” dete da prerano odraste i da počne da prihvata odgovornost za stvari koje uopšte nisu odgovarajuće za decu. Čest je slučaj da npr. najstarije dete u višečlanoj porodici preuzme odgovornost za ponašanje pa čak i život mlađih braća ili sestara. Osobe sa ovom zabranom kasnije ne vide smisao u zabavi i aktivnostima u kojima nisu korisni.
Zabrana “Nemoj!” je jedna od najistrajnijih zabrana pošto predstavlja težnju roditelja da unesu strah i sumnju u bilo koje detetovo ponašanje. Sve je opasno i iza svega se krije nepremostiva opasnost. Osobe sa ovom zabranom imaju utisak kao da su zamrznute i značajno im fali bilo kakva akcija ili upuštanje u iole nepoznate situacije.
Zabrana na pripadanje predstavlja težnju roditelja da zbog svojih stavova o drugima ili zbog etiketiranja deteta da je drugačije, ubede dete da ono ne pripada bilo kom okruženju u kom se nalazi. Drugi ljudi se predstavljaju kao nešto apsolutno nepredvidivo a dete sa druge strane kao neko ko će uvek biti odbijen.
Zabrana na bliskost je slična prethodnoj ali ide malo dublje i predstavlja poruku roditelja da su fizička ili emocionalna bliskost beznačajne i da samo mogu biti povod razočarenja i patnje. Osobe sa ovom zabranom teško stupaju u stabilne partnerske odnose ili ne mogu da ostvare dugotrajnija prijateljstva.
Zabrana “Nemoj biti dobro!” predstavlja težnju roditelja da prihvataju i vole svoje dete samo ako je ono u nekoj vrsti problema. Upravo tada npr. mogu da u pravom svetlu pokažu svoje roditeljske sposobnosti. Osobe sa ovom zabranom kasnije izvlače zaključak da će u životu biti voljene i bitne nekome samo ako sa sobom nose neki teško rešiv ili nerešiv problem.
Piše:
MA Miloš Petrović, psiholog i psihološki savetnik
IntroSpectrum