Naše emocije imaju obično dva pravca u kom se kreću, „ka spolja“ ili „ka unutra“. Makar koliko bile destruktivne po nas ili po okolinu, ukoliko se usmeravaju ka spolja, svi smo ih svesni i vidimo ih. Nekada se iste te emocije (po pravilu negativne) usmeravaju samo ka unutra i tada ih posmatrači ne vide…
Psihološka implozija se najčešće odnosi na emocije pa se mnogo češće naziva Emocionalnom implozijom. Ona je „tihi ubica“ i možemo je nazvati „malignim emocionalnim oboljenjem“. Glavni saveznici implozije su tišina i spoljni utisak da je sve u redu. Implozija se uglavnom ne čuje, a kada bi mogla da se čuje bila bi glasnija od eksplozije.
Neke od osnovnih osobina Emocionalne implozije su: emocionalna otupljenost, odsustvo svežine i volje za novim stvarima, kao i osećaj usamljenosti i bespomoćnosti. Ono što je ipak centralna tačka implozije jeste da osoba uopše ne izgleda kao da je „emocionalno mrtva“ već izgleda veoma aktivno, zauzeto i zdravog je izgleda.
Kao glavni uzroci psihološke implozije uzimaju se nemogućnost da se osoba koja tuguje poveže sa okolinom, nemogućnost iskazivanja emocija nezavisno od okoline ili rana trauma vezana za osećaj poverenja ili emocionalne vezanosti za osobe sa kojima je dete odraslo. Imploziju nikako ne smemo mešati sa rezilijentnošću mada nekada mogu deliti slične osobine.
Nekada možemo imati u iskustvu da se nama veoma poznata osoba odjednom promeni. Prvi simptom bude njeno odsustvo kojeg ne budemo odmah svesni. Kasnije kada vidimo tu osobu primećujemo da funkcioniše dosta prigušeno, ne iskazuje svoje stavove kao pre, prihvata osnovane i neosnovane kritike bez posebnih reakcija. Sve su to znaci da osoba prolazi kroz prigušeno tugovanje.
Emocionalnu imploziju možemo zamisliti kao podrhtavanje tla, sve se trese i imamo osećaj da će iz zemlje na horizont izaći ogroman vulkan. Vulkan nikada ne izlazi već se desi urušavanje tla i ostaje ogromna rupa u zemlji, koju mi kao posmatrači iz daljine ne vidimo. Horizont ostaje isti, tenzija nije pokazala svoj izgled već je povukla tlo sa sobom.
Psihološka implozija obuhvata već spomenute emocionalne, ali i kognitivne i bihejvioralne aspekte funkcionisanja. Emocionalna „provalija“ veoma lako menja naš način razmišaljanja, što kasnije vidno ostavlja efekat na naše ponašanje. Savremen način života u kojem imamo osećaj da smo okruženi drugima a da zaista to nismo, jako je pogodan seting za imploziju.
Krajnje direktno ili indirektno interesovanje za nečiji proces tugovanja ili borbe sa stresom jeste najbolji način da se implozija spreči. Kada počnemo da uviđamo znake da mi implodiramo ili da drugi menjaju životne navike i povlače se usled osećaja nemoći, socijaln kontakt bilo koje vrste predstavlja flašu vode po sred pustinje.
Piše:
MA Miloš Petrović, psiholog i psihološki savetnik
IntroSpectrum