Klasično uslovljavanje
Klasično uslovljavanje spada u jednostavnije oblike učenja. Ovom tipu učenja su naročito sklona deca uzrasta do 4 godine, koja zahvaljujući ovom učenju usvoje mnoga ponašanja i razviju navike hranjenja, higijene i sl. Ipak, iako dosta ređe, ovo učenje je zastupljeno i u odrasloj dobi.
Najznačajniji doprinos otkriću ovog učenja dao je svakako ruski naučnik Ivan Pavlov, koji je dobio i Nobelovu nagradu za medicinu.
Čuven je njegov eksperiment sa psima, gde je, sasvim slučajno, izučavajući rad želuca otkrio tzv. uslovni refleks i time dao ogroman doprinos razumevanju procesa učenja kod čoveka.
Eksperiment je izgledao tako što bi psima, pre davanja hrane, pustio zvono. Psima je u početku lučenje pljuvačke (bezuslovna reakcija) nastupalo tek kad bi videli hranu (bezuslovna draž), ali vremenom, usled uparivanja zvonca i hrane, već na sam zvuk zvona (uslovna draž) bi im se počela lučiti pljuvačka (uslovna reakcija).
Potom je usledio jedan od etički najdiskutabilnijih eksperimenata u psihologiji, koji su sproveli Votson i Rajner, 1920. god., gde je pokazano tzv. emocionalno uslovljavanje (konkretno, da se strahovi često stiču ovim tipom učenja).
Eksperiment je urađen sa malim Albertom, bebom od nepunih god. dana. Iako se Albert nije plašio miša na početku eksperimenta, nakon uparivanja miša i jako glasnog i neprijatnog zvuka u pozadini, dete je počelo da se plaši miša i kad bi mu se, naknadno, samostalno izložio (bez zvuka).
Glavne karakteristike klasičnog uslovljavanja su:
- Nastaje jako brzo (nakon svega nekoliko uparivanja dve draži);
- Jako brza generalizacija (npr. mali Albert se ubrzo počeo plašiti ne samo belog miša već raznih belih ili plišanih objekata);
- Teško gašenje (potrebno je puno izlaganja bez uparivanja draži kako bi se veza prekinula).
Primeri iz svakodnevnog života za klasično uslovljavanje su mnogobrojni.
Npr. ako ste slušali određeni album u periodu tugovanja, bolesti ili kad ste primili neku lošu vest, najverovatnije ćete razviti averziju prema toj muzici jer će vas lako asocirati na neprijatnost koju ste osećali dok ste prvobitno slušali album. Slično je i sa mirisima. Znamo koliko nas mirisi mogu lako vratiti u lepe ili ružne periode života.
Dakle, ovo učenje nam pokazuje koliko lako napravimo vezu između dve draži koje su se paralelno ili vremenski blizu desile iako one zapravo ni na koji način ne moraju biti u uzročno-posledičnoj vezi.
Time lako možemo objasniti i razna sujeverja kod ljudi: „Crna mačka mi je prešla put i kasnije tog dana sam se posekao.“ ili „Nosiću plave patike na ispitu, prošli put sam položila kad sam ih nosila.“
Instrumentalno uslovljavanje
Instrumentalno uslovljavanje je vid učenja gde se putem potkrepljenja (pozitivog ili negativnog) utiče na dalje pojavljivanje određenog, poželjnog ponašanja za te okolnosti.
Torndajk se prvi bavio izučavanjem ovog učenja. On je zatvorio mačku u kavez a ispred kaveza stavio hranu. Mačka je mogla doći do hrane samo pritiskanjem poluge, čime bi otvorila vrata od kaveza. Nakon mnogih bezuspešnih pokušaja, mačka bi slučajno pritisnula polugu i došla do nagrade. Kad bi je vratio u kavez, mačka bi ponovo bezuspešno pokušavala da dođe do hrane, ali bi joj svaki put bilo potrebno sve manje vremena da pritisne polugu.
Dalje se Skiner bavio istraživanjem ovog učenja. On je procesu učenja novog ponašanja pristupao tako što bi potkrepljivao kod golubova svaki segment poželjnog ponašanja. Potom bi dobili nagrade samo za kompletno izvršenu radnju. Na taj način uspeo je da nauči golubove da hodaju u obliku osmice ili da odsviraju melodiju na ksilofonu.
Kad je reč o potkrepljenjima, ona mogu biti primarna i sekundarna.
Pod primarnim se podrazumeva zadovoljenje bazičnih potreba (glad, žeđ, potreba za snom…)
U sekundarna potkrepljenja spadaju:
- Socijalna potkrepljenja (osmeh, pohvala, pažnja, zagrljaj…)
- Potkrepljivačke aktivnosti (igra, zabava…)
- Simbolička potkrepljenja (novac, ocene…)
Zanimljiv je nalaz da je već naučeno, učvršćeno ponašanje otpornije na gašenje ako se nastavi sa parcijalnim potkrepljenjem, tj. kad su nagrade retke i nepredvidive. Ovo može lako objasniti npr. zavisnost od kockanja.
Iako se pozitivno potkrepljenje može videti kao nagrada (pr. Dete za odličan uspeh dobija bicikl. ), negativno potkrepljenje nije isto što i kazna. Naime, negativno potkrepljenje podrazumeva uklanjanje ili smanjenje neprijatne draži (npr. Dete koje ima odličan uspeh se oslobađa vežbanja matematike tokom raspusta.) dok kazna podrazumeva dobijanje neprijatne draži (npr. Ranije su deca kažnjavana tako što bi klečala na kukuruzu.)
Nagrade se primenjuju kada je potrebno uvesti novo ponašanje a kazne kada se želi eliminisati već usvojeno ponašanje.
Za nagrade je karakteristično da ih treba u toku procesa usvajanja veštine dati za svaki segment usvojenog ponašanja, kasnije samo za celokupno ponašanje a nakon toga vršiti parcijalno potkrepljivanje (povremeno).
Kazne (naročito fizičke!) su mnogo manje efikasne u odnosu na nagrade. Najčešće imaju vrlo kratkoročne efekte, ne vode do odučavanja ponašanja već pre do njegovog suzbijanja u kontekstima gde se kazna dobija. Fizičko kažnjavanje narušava odnos gde se primenjuje i vodi u agresiju, asocijalno ponašanje, generalno probleme s mentalnim zdravljem, slabo moralno rasuđivanje, kriminalno ponašanje… (Gershoff, 2002).
Učenje po modelu
Učenje po modelu je vid socijalnog učenja gde onaj koji uči posmatra model (uzor), i imitira njegovo/njeno ponašanje ili osobine ličnosti.
Najpoznatiji eksperiment o ovoj temi je sproveo Albert Bandura (1961.-1963. god.)
Naime, on je deci uzrasta 4-5 god. prikazao film, gde glavni junak pokazuje fizičko i verbalno agresivno ponašanje prema klovnu (Bobo lutki).
U završnoj sceni ulazi odrasla osoba, sa 3 verzije ponašanja za 3 grupe dece:
- nagrađuje agresiju;
- kažnjava agresiju;
- indiferentna je prema agresiji.
Deca su potom uvedena u prostoriju gde je, među ostalim igračkama, bio i klovn iz filma.
Ono što se pokazalo jeste da su deca iz grupa gde je agresija bila hvaljena ili ignorisana pokazala značajno više agresije prema lutki Bobo, u odnosu na grupu gde je agresija bila kažnjena.
Međutim, naknadno je uvedena nagrada za oponašanje glumca, koji je loše tretirao klovna. Nalaz je bio da su sva deca pokazala isti uspeh.
Dakle, sva deca su usvojila ponašanje, samo je nagrada/kazna za demonstrirano ponašanje uticala na to da li će ga i praktikovati.
Ovaj nalaz je podstakao razne eksperimente u okviru socijalne psihologije, gde se ispitivao: uticaj medija/video igara na ponašanje, koje ličnosti se naročito podržavaju, koji faktori utiču na stepen podržavanja…
Najčešće je model neko za kog smo emotivno vezani, kog poštujemo i kom se divimo (roditelji, babe/dede, braća/sestre, profesori/ke, poznate i uticajne ličnosti…)
Neke od glavnih karakteristika učenja po modelu su:
- I deca i odrasli ovim učenjem mogu da steknu potpuno nove oblike ponašanja.
- Proces učenja se dešava dok se samo posmatra model i u većini slučajeva je dovoljno jedno izlaganje da se u potpunosti usvoji ponašanje.
* Jedino kod usvajanja motornih veština samo posmatranje i jedno izlaganje nije dovoljno već onaj koji ih usvaja je potrebno da ih uvežbava.
- Učenje po modelu je najčešće spontano tj. ne postoji namera podučavanja ni kod modela niti svesnost o učenju kod onog koji uči.
- Ponašanje stečeno samo jednim posmatranjem uzora može da ima trajne posledice.
Poznajući ovo učenje, bude nam jasnija česta rečenica koju čujemo a to je da deca mnogo više uče posmatrajući nas nego slušajući nas. Stoga je izuzetno važno da budemo adekvatni modeli svojoj deci, kao i da se, u meri u kojoj možemo, aktivno trudimo da ih izlažemo što boljim modelima ponašanja. Takođe je jednako važno da i sami budemo izloženi upravo takvim modelima.
Učenje uviđanjem
Učenje uviđanjem je najsloženiji oblik učenja, koji se zasniva na uviđanju bitnih odnosa, a samim tim i rešenja, u problem-situaciji. Radi se o dominantom obliku učenja kod ljudi.
Najčuvenije eksperimente, koji se tiču ovog tipa učenja, sproveo je Keler.
On je stavljao šimpanze u kavez, a bananu izvan kaveza, tako da šimpanze ne mogu da je dohvate rukom. Na početku eksperimenta, šimpanze su pokazivale slično ponašanje poput Torndajkovih mačaka (videti objavu o Instrumentalnom uslovljavanju).
Međutim, posle ljutitog povlačenja u ugao kaveza zbog neuspelih pokušaja, šimpanzi bi se nakon nekog perioda sedenja ozarilo lice (aha doživljaj!). Ona bi ustala i direktno otišla po štap, koji se nalazio u kavezu, i njime dohvatila bananu.
Za razliku od Torndajkovih mačaka, šimpanze nemaju pokušaje i pogreške kad se ponovo stave u istu situaciju već odmah primenjuju prethodno spoznato rešenje.
Keler je eksperiment usložio tako što je bilo potrebno kraćim štapom, koji se nalazio u kavezu, dohvatiti duži (van kaveza) i njime doći do banane.
U još složenijoj varijanti su u kavezu imali dva štapa od trske, tanji i deblji. Bilo je potrebno uvući jedan u drugi i tako dohvatiti bananu. Time su zapravo šimpanze konstruisale oruđe.
U jednom od scenarija, banana bi visila iznad kaveza a šimpanza je trebalo da nasloži sanduke jedan na drugi i popne se na njih, kako bi dohvatila bananu.
Najkompleksniji zadatak je bio da šimpanza odgurne bananu od sebe, kako bi je dohvatila kroz otvor na drugoj strani kaveza. Ovo već zahteva smišljen plan akcije.
Od svih šimpanzi koje su učestvovale u eksperimentu naročito se pokazala uspešnom šimpanza po imenu Sultan. On je uspeo da reši sve problem-situacije u kojim se našao.
Neke od glavnih karakteristika učenja uviđanjem su:
- Problem se rešava mentalno, a ne motorno.
- Naglo se dolazi do rešenja situacije (tzv. aha doživlaj).
- Kad je problem rešen, odmah se eliminišu pogrešni odgovori.
- Vrši se proces generalizacije – uvid se prenosi na iste ili slične situacije.
Dakle, učenje uviđanjem predstavlja najsloženiji vid učenja koji podrazumeva shvatanje situacije, uviđanje odnosa između elemenata u situaciji, što je ključna karakteristika mišljenja i inteligencije.
Piše:
Dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut
IntroSpectrum