Osnovni i jedini cilj psihoterapije je promena. Promena kao pojava može imati beskonačno mnogo obeležja i interpretacija, ali u kontekstu psihoterapije ona u ogromnom broju slučajeva podrazumeva promenu na bolje – lakše i osobi jasnije stanje funkcionisanja.
Naučna istraživanja na temu psihoterapijske promene su nalik istraživanju okeana čamcem. Nesaglediva količina faktora, nesaglediva količina predvidivih i nepredvidivih okolnosti, nose i vuku istraživača na sve strane. Subjektivnost ljudskog iskustva (talasi) ne ide na ruku objektivnom sagledavanju stvari, kada je psihoterapija u pitanju.
Mi se svakako nećemo baviti svim faktorima koji se spominju u naučnim istraživanjima ali ćemo zato spomenuti neke osnovne elemente koji utiču na promenu u psihoterapijskom setingu.
Ličnost terapeuta, ličnost klijenta, kao i motivacija obe strane su oduvek bili ključni faktori kada je ova tema u pitanju.
Ključne osobine terapeuta koje pozitivno utiču na dostizanje željene promene kod klijenta bi bile: sposobnost aktivnog slušanja, pružanje osećaja sigurnosti klijentu, istinska empatija prema svim ljudskim bićima, konstruktivna radoznalost, tolerancija prema najširem opsegu ljudi, postavljanje pravih pitanja, uviđanje odnosa i šablona u ponašanju ljudi, kao i stabilan karakter samog terapeuta.
Sa druge strane, najpogodnije osobine klijenta bi bile: hrabrost da se “ulazi” u teške teme, introspekcija tj. težnja da se konstruktivno analiziraju sopstvene misli i postupci, disciplina i verovanje u psihoterapijski proces, sposobnost fokusa i povezivanja naizgled nepovezivih stanja i situacija, “open minded” pristup situacijama, kao i iskrenost prema samom sebi.
Svi prethodno navedeni činioci tj. osobine izgledaju lepo i poželjno, ali jedan sasvim jednostavan, a ponekad problematičan činilac, jeste motivacija jedne i druge strane.
Motivacija psihoterapeuta je tema koja se tiče profesionalnosti i same etike psihoterapijske delatnosti. Ona bi nekako trebala da bude osnovni imperativ tokom celog procesa rada.
Motivacija klijenta je faktor koji možda u najvećoj meri utiče na promenu u psihoterapiji. Ukoliko većina već spomenutih osobina terapeuta i klijenta postoje, izražena motivacija klijenta je uragan u leđa psihoterapijskom procesu.
Motivisan klijent je spreman da ide tamo gde se najviše boji, on brzo iskazuje ključne elemente problema (ukoliko ih je svestan) i ponekad sam usmerava terapijski proces u najpoželjnijem pravcu.
Psihoterapijski pravci imaju neverovatno različite teorije i praktične pristupe i kao takvi pokušavaju da unesu pozitivnu promenu u već uveliko kompleksan ljudski način funkcionisanja.
Ono što stoji nasuprot svoj toj složenosti i toj magli jeste – subjektivni osećaj boljitka. On je osnovno i glavno merilo promene u psihoterapiji. On je alfa i omega psihoterapijske promene i za svaku osobu može biti nešto sasvim drugačije.
Analiza praktičnog aspekta psihoterapijske promene nije nimalo manje izazovna od onog teorijskog, koji smo prethodno spominjali. Tek kada klijent iznese temu na kojoj želi da radi, lagano počinje da se nazire i sam put promene.
Ukoliko samu promenu sagledamo najšire moguće, možemo je ugrubo podeliti na četiri vrste – emocionalnu, bihejvioralnu, intelektualnu i duboku opštu promenu. Granice između spomenutih tipova promena najčešće nisu jasno povučene. Gotovo po pravilu se uvek prepliću prva tri navedena tipa.
- Promena koja se tiče emocija je obično dosta intenzivna i najizazovniji su njeni sami počeci. Trajanje emocionalne promene je uglavnom malo duže (može potrajati više meseci) i uglavnom podrazumeva podršku (tugovanje, trauma, gubitak…) ili transformaciju emocija iz nezdravih u zdrave (rad na preteranom besu, anksioznosti, krivici…).
- Bihejvioralne promene su uglavnom vezane na korekciju veoma jasno definisanog nepoželjnog ponašanja. Ovaj tip promene može biti veoma brz ili, sa druge strane, dug a trajanje procesa zavisi od načina nastanka samog problematičnog ponašanja. Najbolji primer ovakvih promena se vidi kod fobija, u kojima klijent kroz planirane korake sprovodi kroz doziranu i strukturisanu promenu, postepenim izlaganjem izvoru same fobije.
- Svaki vid promene u sebi poseduje intelektualnu promenu u nekom obliku. Ipak, ne tako retko klijent se može javiti sa problemom, koji je u svojoj prirodi većinski intelektualan i uopšte ne zahteva vidno investiranje emocija. Isključivo intelektualne promene nastaju dosta brzo, pogotovo ako je klijent sklon racionalnom načinu razmišljanja. Do ovog tipa promene se može doći analizom dobiti i štete, analizom potencijalnih scenarija itd.
- Duboka opšta promena predstavlja integraciju svih prethodno navedenih tipova promene i predstavlja više transformaciju ličnosti nego promenu određenog segmenta osobe. Ovaj vid promene je moguć ukoliko osoba prolazi kroz jako intenzivan period života i ukoliko je osoba rezilijentna. Takođe, ovakav vid promene je najređi i on traje više godina. Motivacija klijenta je presudan faktor i obično iz nje kreće inicijativa za opštom promenom.
Naravno, ovakav vid podele psihoterpijske promene na tipove je više pokušaj da se ona jasnije opiše nego da se uspostavi podela zasnova na određenim postojećim teorijskim postulatima. Takođe, kroz ovakvu podelu je lakše približiti sam proces psihoterapije koji uglavnom nije striktno podeljen na jasne segmente i faze.
Na kraju je bitno spomenuti da i pored svega prethodno navedenog, klijent i terapeut prilaze promeni uvek na usko specifičan i kontekstu prilagođen način. Univerzalna formula ne postoji već se uvek poštuje individualnost klijenta.
Piše:
MA Miloš Petrović, psiholog i psihološki savetnik
IntroSpectrum