Daning – Krugerov efekat
Daning – Krugerov efekat je greška u mišljenju koja se demostrira tako što pojedinac, koji ima ispodprosečna znanja i veštine u nekoj oblasti, sebe precenjuje (verujući da su njegova/njena znanja i veštine mnogo veća u odnosu na realno stanje).
U psihologiji se ovaj efekat zove i „dvostrukim prokletstvom“ jer osoba em ne poseduje potrebna znanja i veštine, em nema ni svesnost o tome.
Fenomen su, kao takav, opisali psiholozi Dejvid Daning i Džastin Kruger, 1999. god. Oni su sproveli studiju, gde su ispitanicima proveravali logiku, gramatiku i smisao za humor.
Pokazano je da oni sa najmanje razvijenim navedenim veštinama zapravo pokazuju najveću pristrasnost u samoproceni, videvši sebe čak i kao nadprosečne.
Šta je funkcija ovog efekta?
Pretpostavka je da se na ovaj način nastoji izbeći loša slika o sebi, lažno verujući da su sopstvene sposobnosti veće nego što realno jesu.
Pogrešno je misliti da ovaj fenomen ne pogađa visoko inteligentne ljude. Svako može upasti u zamku ove pristrasnosti, procenjujući da je u nečemu značajno bolji nego što realno jeste.
Očigledne su negativne posledice ovog fenomena u svakodnevici. Npr. Ako verujemo da smo bolji vozači nego što jesmo, to će neminovno uticati na naše ponašanje u saobraćaju i odvesti nas u rizične situacije, koje mogu imati fatalne posledice.
Kako izbeći Daning-Krugerov efekat?
- S vremena na vreme je u redu preispitati svoja znanja i veštine. Npr. Diskutujte sa kolegama i nadređenima o svom pristupu poslu, iskreno razgovarajte sa supervizorima o svojim dilemama i otvoreno tražite povratne informacije, usavršavajte se u svojoj oblasti…
- Obratite pažnju na one koji imaju drugačije mišljenje od Vašeg i poslušajte šta imaju da kažu, koji su njihovi argumenti i da li eventualno imaju smisla.
- Budite otvoreni ka konstruktivnim kritikama i naročito razmislite o onim koje ste više puta u životu primili, od različitih ljudi.
Za kraj, setimo se one Sokratove:
Znam da ništa ne znam.
Možda je malo ekstremna tvrdnja ali svakako ukazuje na ono što nas čeka na svakom putu savladavanja neke veštine ili usvajanja nekog znanja. Naime, koliko god smo u nečemu uspešni i priznati, ostaje još toliko toga za savladati. Ali nije li u tome i čar?
Sindrom „varalice“
Kao opozit prethodnom efektu o kom smo pisali, u psihologiji se navodi tzv. „Imposter“ sindrom (Sindrom „varalice“ ili Sindrom „uljeza“).
Kao takav, prve su ga imenovale psihološkinje Suzana Imes i Polin Rouz Kolins, 1978. god.
Sindrom „varalice“ predstavlja kognitivnu grešku gde osobe, koje su postigle značajna postignuća i uspešne su, konstantno prati subjektivni doživljaj da je to nezasluženo.
Naime, one smatraju da nisu inteligentne i kompententne u meri u kojoj ih drugi ljudi vide kao takve, i da će se njihova nekompetentnost pre ili kasnije razotkriti.
Osobe sa ovim sindromom ne pripisuju svoje uspehe sebi (svojim veštinama i naporima) već spoljašnjim faktorima (sreći, pogodnim okolnostima…)
Oko 25-30% ljudi pati od ovog sindroma, dok ga je čak 70% ljudi osetilo bar nekad u životu.
Okidač za sindrom „varalice“ često bude neki veći uspeh, priznanje, unapređenje – čime osoba biva izdvojena iz mase.
Ovaj sindrom je nešto češći kod žena, iako ni muškarci nisu imuni na njega.
Sklone su mu osobe koje su nesigurne povodom svoje samo-efikasnosti, sklone neuroticizmu i perfekcionizmu. Naime, ovaj profil ljudi često ima zahtev prema sebi da moraju biti efikasni 100% vremena i ako nije tako, osećaju se nekompetentno i anksiozno.
Koji faktori u odrastanju doprinose sklonosti ka sindormu „varalice“?
- Izloženost konstantnim kritikama lako može dovesti do toga da osoba sebe vidi kao nekompetentnu šta god da postigne u životu.
- Izloženost preteranim, uopštenim i nerealističnim pohvalama može dovesti do toga da osoba konstantno teži da zadovolji nerealistična očekivanja drugih.
Kako prevazići sindrom „varalice“?
- Podsećajte sebe na lična dostignuća i više se usmerite na njih nego na poređenje s drugim ljudima.
- Delite svoje nesigurnosti sa bliskim ljudima, kako bi dobili podršku, ali i realističnu povratnu informaciju.
- Dajte sebi pravo na grešku i na neuspeh jer tako zapravo iskustveno učite.
- Imajte periodično susrete sa mentorom koji poznaje Vaš razvojni put i koji Vam može dati adekvatne smernice.
Mocartov efekat (?!)
Frencis Raušer, Gordon Šou i Ketrin Kej su 1993. god. sproveli „muzički“ eksperiment nad svojih 36 studenata prve godine psihologije Univerziteta u Kaliforniji.
Kako je izgledao eksperiment?
Studentima su merene spacijalne sposobnosti a potom su podeljeni u 3 grupe:
- grupa je slušala Mocartovu sonatu za dva klavira u D-duru.
- grupi su date verbalne relaksirajuće instrukcije.
- grupa je boravila u tišini.
Nakon ovoga, studenti su ponovo radili testove spacijalnih sposobnosti.
Šta su pokazali rezultati?
Kod grupe koja je slušala Mocartovu sonatu je došlo do povećanja skora na testovima spacijalnih sposobnosti za 8-9 jedinica.
Međutim, nakon samo 15 min., studentima su ponovo proveravane spacijalne sposobnosti i više nije bilo razlike između grupa. Dakle, efekat je trajao manje od 15 min.
Ono što je usledilo jeste pravo medijsko izvrtanje dobijenih nalaza i krenule su kampanje koje su plasirale da puštanje Mocarta (i generalno klasične muzike) bebi dok je u majčinom stomaku, kao i deci, utiče na značajni porast inteligencije.
Dakle,
- nalaz dobijen za poboljšanje spacijalne inteligencije se generalizuje na opštu inteligenciju,
- totalno se zanemaruje nalaz da je taj efekat trajao manje od 15 min. i
- uvode se u priču bebe i deca (nad kojima nije ni vršena provera ovog efekta).
Mediji sve više pišu o ovom efektu, izveštavajući o rezultatima studija koje nikad nisu sprovedene, što popularizuje ovaj efekat do te mere da puštanje Mocarta bebi u stomaku i kupovina igračaka koje puštaju Mocartovu sonatu postaje opšteprihvaćeni trend u celom svetu.
A šta se u međuvremenu realno desilo po pitanju istraživanja ovog efekta?
Većina istraživanja je pokazalo ili nulti efekat ili vrlo kratkoročne efekte na poboljšanje spacijalnih sposobnosti (ne i opšte inteligencije!), koji se pre mogu povezati sa poboljšanjem raspoloženja i povećanom uzbuđenošću do koje dovodi slušanje lepe i energične muzike (pogotovo ukoliko osoba uživa u istoj).
I za kraj, jedna važna distinkcija.
Predočeni nalazi GOVORE da slušanje Mocarta neće dovesti do (instant) povećanja inteligencije.
Predočeni nalazi NE GOVORE da zato ne treba da slušamo ili upoznajemo decu sa radom jednog od najvećih genija koje istorija poznaje.
„Halo“ efekat
„Halo“ efekat je tip kognitivne greške gde celokupan (pozitivan) utisak o nekoj osobi, proizvodu ili situaciji zasnivamo na osnovu vrlo malo podataka ili čak na osnovu samo jedne informacije. Zove se i efekat prvog utiska.
Termin je uveo psiholog Edvin Torndajk, davne 1920. god. (eng. „halo“ = oreol) On je sproveo istraživanje u kom je tražio od vojnih starešina da procene vojnike tj. da izvedu zaključke o njihovim fizičkim (urednost, energičnost, stas) i psihološkim karakteristikama (inteligencija, liderstvo, odgovornost).
Šta su pokazali rezultati?
Starešine nisu pokazale šarolikost u proceni pojedinačnih osobina već je jedna pozitivno ocenjena osobina vodila u generalno pozitivnu procenu. Pa su tako fizički atraktivni vojnici procenjeni i kao inteligentni, lojalni, odgovorni…
U svakodnevici možemo videti mnoge primere ovog fenomena. Neretko se izvode opšti zaključci o osobi i na osnovu nečeg što zaista objektivno ni na šta ne ukazuje. Npr. Osoba koja nosi naočari lako se procenjuje kao inteligentna, obrazovana, načitana…
Kako marketing koristi „halo“ efekat?
Poznate ličnosti često reklamiraju proizvode jer sama njihova pojava pobuđuje prijatne emocije, koje se lako generalizuju i na proizvod koje reklamiraju.
Do kojih negativnih posledica vodi „halo“ efekat?
Očigledno je da lako može dovesti do pogrešnih procena. Npr. Učitelj koji ima lep utisak o učeniku (jer se lepo ponaša i ne pravi probleme) može pokazati pristrasnost u ocenjivanju, u situacijama kada učenik ne pokazuje zadovoljavajuće znanje. Isto se može dogoditi i na intervjuima za posao.
Šta je objašnjenje za ovaj fenomen?
Ljudi, zarad osećaja sigurnosti, teže da brzo izvode zaključke o drugim ljudima i okolnostima. Na taj način mogu da ih brzo klasifikuju i da znaju kako dalje da se postave, što je u evoluciji bilo od izuzetne važnosti.
Suprotna pojava, izvođenje brzih i negativnih procena se zove efekat (đavoljih) rogova.
Kako se postaviti prema „halo“ efektu?
- Za početak, primetite ga. Sama svesnost o postojanju ovog efekta smanjiće verovatnoću prebrzih i generalnih procena.
- Dajte sebi vremena. Time ćete doći do većeg broja informacija što će Vas svakako odvesti u mnogo realističniju procenu.
- Kad ste u ulozi procenjivača (šef, nastavnik, intervjuer za posao) koristite što češće objektivne metode procene (npr. testove).
Piše:
Dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut
tanja.petrovic@introspectrum.rs
IntroSpectrum