Perfektno je neprijatelj dobrog.
Volter
Perfekcionizam je nerealističan zahtev za savršenstvom, tj. podrazumeva jako visoke standarde i često nerealna očekivanja. Ti zahtevi se mogu usmeriti prema sebi („Ja moram biti savršen!“), prema drugima („Drugi moraju raditi stvari savršeno!), kao i/ili prema svetu/životu („Svet/život bi morao biti savršen!“).
Perfekcionizam zapravo karakterišu dve stvari:
- Osoba po svaku cenu želi izbeći neuspeh. A zašto je to tako? Tu dolazimo do druge bitne stavke:
- Ove osobe svoju vrednost izjednačavaju sa svojim (ne)uspehom.
Dakle, ne radi se o izolovanom uspehu, odnosno neuspehu, već osoba svakoj situaciji pristupa kao pokazatelju svoje vrednosti.
Prethodno navedeno onda lako objašnjava imperativ koji perfekcionisti sebi postavljaju prilikom obavljanja skoro svakog zadatka kom pristupe, kao i mnogobrojne nezdrave emocije koje nastupe u slučaju neuspeha: depresivno raspoloženje, anksioznost, krivica, nezdrava ljubomora, nezdrava zavist…
A šta je sa situacijama kad perfekcionista postigne uspeh? Logično, osetiće se vredno, ispunjeno i pobudiće se prijatne i zdrave emocije? Pa i ne baš.
Težnja da se potvrdi nešto što bi trebalo da se podrazumeva (bazično osećanje vrednosti) dovodi, u najboljem slučaju, samo do kratkoročnog olakšanja, ali ne i do sreće, ushićenosti, ponosa već se vrlo brzo upadne u nove zahteve i novo traženje potvrde.
To dalje objašnjava i razliku između perfekcionizma i zdrave težnje ka uspehu.
Kad zdravo težimo uspehu, ulažemo napor da ga ostvarimo i ako se on desi, osećamo se lepo i ispunjeno. U slučaju neuspeha, ne katastrofiziramo posledice, realno sagledavamo situaciju, izvlačimo pouke iz nje ali, najvažnije, ne preispitujemo svoju vrednost već više gledamo na neuspeh kao na sastavni deo iskustvenog učenja.
Posledice do kojih može dovesti perfekcionizam su mnogobrojne:
- po mentalno zdravlje (depresija, anksioznost, nisko samopouzdanje…);
- po fizičko zdravlje (psihosomatska oboljenja);
- problemi u međuljudskim odnosima (drugi često prekidaju odnose s perfekcionistima zbog njihove preterane kritičnosti ili zbog nedovoljne prisutnosti u odnosu zbog, npr., izgaranja na poslu…)
- …
Ovih dana je izašla nova pesma Konstrakte „Novo, bolje“ i zbog svoje slojevitosti je već doživela mnoge interpretacije. Provučeno kroz prizmu perfekcionizma, neke stihove itekako možemo povezati i s ovim konstruktom.
„Novo, bolje, brže, veće, više, jače…
…Znam za bolje, ej, otkad sam se rodila.
I vičem: „Nе valja, ne valja, ne valja!”
Učinak je mogao biti viši! (Nе valja.)
Tihi okean mogao je da bude tiši! (Ne valja.)
…Svuda vidim samo anomalije! (Ne, ne valja.)“
Kad je reč o tome kako nastaje perfekcionizam, više je potencijalnih scenarija.
Svakako ne možemo pokriti sve već ćemo se fokusirati na dva tipa poruka kojima se može biti izložen u detinjstvu, od strane važnih figura, a koje su često u vezi s perfekcionizmom.
1. tip poruka jeste: Vrediš, ali samo ako si savršen.
Detetova vrednost se uslovljava i ono ima doživljaj vrednosti samo ako…ima sve petice, primereno se ponaša i ispunjava sve zahteve koji se pred njim postave.
Često je izloženo kritikama, preteranom ukazivanju na svaki propust, dok pohvale pristižu samo pri savršenim rezultatima ili čak ni tada (u slučaju da važan odrasli smatra da „ko se hvali – taj se kvari.“)
2. tip poruka koje mogu voditi do perfekcionizma jesu poruke: Ne vrediš.
Iz želje da ipak dokaže svoju vrednost, dete postavlja sebi ekstremno visoke zahteve ne bi li dokazalo važnim figurama da ipak vredi.
Međutim, oni to retko ili nikada ne validiraju zbog čega dete stalno i iznova povećava zahteve, nadajući se finalnoj potvrdi.
Može se postaviti logično pitanje, zašto se šalju ovakve poruke?
Naročito kad je reč o prvom tipu poruka, najčešći (ne i jedini) razlog je neznanje. Roditelji ili druge važne figure veruju da će na taj način motivisati dete i dovesti ga do značajnih rezultata. Nažalost, ova metoda pokaže najčešće tu vrstu kratkoročne uspešnosti ali zato razori nešto puno važnije, a to je detetovo samopouzdanje i sliku o sebi.
Na šta se usmeriti u radu na svom perfekcionizmu?
1. i osnovno je prihvatanje da ljudska vrednost nije nešto što se dokazuje.
Životni uspesi poput lepe karijere, skladne porodice, raznih vrsta nagrada i priznanja svakako poboljšavaju kvalitet nečijeg života ako mu je to visoko u vrednosnom sistemu, ali ne definišu njegovu/njenu vrednost.
Svako ljudsko biće ima pravo na bazično osećanje vrednosti.
2. važna stvar jeste razumevanje da ponašanje nije jednako što i ličnost.
Određeni neuspeh nas ne čini neuspešnom osobom.
Ukoliko smo napravili grešku, ne znači da smo mi sami pogrešni.
- Zato je važno sebi dozvoliti greške. Greške nisu dokaz naše pogrešnosti već neminovni deo svakog učenja i ako im tako pristupimo, biće nam i najbolji učitelji.
- Jednako je važno i sebi priznati uspeh. Umesto: „Nikad nije dovoljno dobro.“ lepo bi bilo povremeno zastati i reći: „Dovoljno je dobro.“
Za kraj valja naznačiti da, uslovno rečeno, „odustajanjem“ od svog perfekcionizma nipošto ne moramo odustati od svoje želje za uspehom. Nema ništa loše u tome da težimo lepim rezultatima i da uživamo u njima. Jedini, ali nažalost često i najistrajniji, višak u ovoj formuli jeste izjednačavanje (ne)uspeha sa svojom vrednošću.
Piše:
Dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut
IntroSpectrum