Sternbergova teorija ljubavi:
Koje su, po Sternbergu, tri osnovne komponente ljubavi?
- Intimnost – osećaj bliskosti, vezanosti i privrženosti.
- Strast – fizička privlačnost.
- Odanost – na početku, odluka da se ostane zajedno a kasnije, rešenost da se ljubav održi.
- Odustvo sve tri komponente karakteriše površne odnose, kakve najčešće imamo sa poznanicima. Reč je, dakle, o stanju ne-ljubavi.
Odnosi gde je prisutna samo jedna komponenta:
- Intimnost (bez strasti i odanosti) = dopadanje. Dvoje ljudi uživaju u međusobnom društvu, bliski su i povezani.
- Strast (bez intimnosti i odanosti) = zaljubljenost (zaslepljujuća ljubav). Obično je prisutna na početku veze i ako se ne razviju ostale komponente, veza ne traje dugo.
- Odanost (bez intimnosti i strasti) = tzv. prazna ljubav (npr. ugovoreni brakovi ili, u nekim slučajevima, dugogodišnji odnosi gde je nestalo intimnosti i strasti).
Odnosi gde su prisutne dve od tri komponente:
- Intimnost + strast (nema odanosti) = romantična ljubav.
- Intimnost + odanost (nema strasti) = saosećajna ljubav (dugogodišnja prijateljstva; partnerski odnosi, gde je vremenom nestala strast; porodični odnosi).
- Strast + odanost (nema intimnosti) = budalasta, blesava ljubav (npr. Venčanje u Las Vegasu posle nedelju dana zabavljanja). Da bi ovakav odnos bio dugotrajan, treba raditi na intimnosti.
Ako su sve tri komponente prisutne (intimnost, strast i odanost) tada govorimo o potpunoj partnerskoj ljubavi. Ovo je ujedno i nešto čemu najveći broj ljudi teži u bliskim, partnerskim odnosima.
Zavisno od uzrasta, životne faze, ličnih potreba – ljudi mogu težiti različitim vrstama odnosa tokom života. Tako će veliki broj mladih ljudi želeti romantičnu ljubav, dok u poznim godinama života ljudi najčešće žele saosećajnu ljubav.
Kakav god odnos da želimo u ovom trenutku svog života, poželjno je naći partnera koji teži istoj vrsti odnosa. Zato bi valjalo što ranije iskomunicirati sa partnerom kakav tip odnosa želimo i proveriti sa njim/njom da li su nam trenutne potrebe usaglašene.
Zaljubljenost i ljubav – mitovi i istine:
MIT: Zaljubljenost je isto što i ljubav.
ISTINA:
Ova dva stanja se u potpunosti razlikuju po:
- načinu na koji vidimo svog partnera;
- emotivnom stanju u partnerskom odnosu.
Po čemu se razlikuje viđenje partnera?
Kada smo zaljubljeni, idealizujemo partnera tj. pripisujemo mu osobine našeg “idealnog partnera.” Pri tome, vrlo aktivno zanemarujemo informacije koje nisu u saglasnosti sa takvom našom predstavom.
U ljubavi, mi realno doživljavamo partnera, onakvim kakav jeste, sa svim svojim vrlinama i manama i kao takav nam se dopada.
Koje su razlike po pitanju emocionalnog stanja?
Kada smo zaljubljeni, konstantno osećamo snažne emocije prema partneru (tj. njegovoj idealizovanoj predstavi). Usredređeni smo mahom na partnera i naš odnos, dok ostale sfere života često budu zanemarene.
Ljubav je mirnije i stabilnije stanje, gde u naletima osećamo snažne emocije prema svom partneru. Odnos nam je jako važan i aktivno mu se posvećujemo, ali pri tome ne trpe naše druge sfere života.
MIT: Ljubav uvek počinje zaljubljivanjem.
ISTINA: Često ljubav počinje zaljubljivanjem, ali to nije nužan preduslov već se ljubav može osetiti i prema partneru u kog prethodno nismo bili zaljubljeni. Ovo je npr. slučaj kad prijateljski odnos preraste u ljubavni odnos. Ovakvi odnosi su često kvalitetniji i dugotrajniji jer su od starta zasnovani na realistočnoj međusobnoj proceni.
MIT: Zaljubljenost se uvek završi krahom odnosa.
ISTINA: Zaljubljenost ima rok trajanja (najčešće ne traje duže od godinu dana). Idealizovanu predstavu partnera konstantno pobija realnost i ona u nekom trenutku mora pući. U određenom broju odnosa, ne svidi nam se realna slika partnera. Tu se veza najčešće i završava. Međutim, u nekim odnosima, iako je pukla slika kakvu smo imali o partneru u fazi zaljubljenosti, svidi nam se i “nova”, iako u realnosti od starta prisutna, slika partnera. Dakle, vidimo ga/je realistično, sa svim njegovim manama i vrlinama, i kao takav nam se dopadne. Tu počinje ljubav.
Ljubomora u partnerskom odnosu:
Šta je ljubomora?
Strah da će naš partnerski odnos biti narušen zbog postojanja neke treće osobe.
Neki ljudi beže „glavom bez obzira“ kad primete trunku ljubomore kod partnera dok je drugima to dokaz ljubavi. Ko je u pravu? I da li je iko?
REBT (Racionalno-emocionalno bihejvioralna terapija) bi trebalo da ponudi odgovor na ovu dilemu. Naime, ovaj terapijski pravac pravi razliku između nezdrave i zdrave ljubomore.
Kako izgleda nezdrava ljubomora?
Okidač: Bilo koja situacija. Osoba vidi pretnju za odnos i kad ona realno ne postoji. Svaku situaciju kad partner nije sa njom smatra opasnom, svaki partnerov kontakt sa drugim ljudima, partnerove slobodne aktivnosti doživljava kao opasna mesta gde se lako može dogoditi prevara.
Ponašanja: Kad nema povoda, traženje konstantnog uveravanja od strane partnera da je voljena; uhođenje partnera; pokušaji da se ograniči partnerovo kretanje; smišljanje „testova“ koje partner mora da položi. Kad ima povoda, osoba reaguje na nezdrav način: agresivna je prema partneru, preti, depresivna je, ne postavlja adekvatno granice…
Nezdrava ljubomora je u vezi sa:
- Lošom slikom o sebi – osoba veruje da nije dovoljno vredna da bi bila voljena. I/ili:
- Nepoverenjem u druge ljude – osoba ne veruje drugima i smatra da će je svako pre ili kasnije povrediti.
Kako izgleda zdrava ljubomora?
Okidač: Objektivno ugrožavajuća situacija po partnerski odnos (npr. partner otvoreno flertuje sa drugom osobom).
Ponašanja: Kad nema povoda, osoba veruje svom partneru, daje mu slobodu, nema potrebu da ga proverava i stavlja u „test“ situacije. Kad ima povoda, osoba upućuje zdravu kritiku partneru i time postavlja granicu određenim ponašanjima u vezi. Ukoliko partner to ne uvaži, napušta odnos.
Zdrave granice u partnerskom odnosu:
Veliki broj parova teži fazi u svojoj emotivnoj vezi gde će moći da gotovo sve kažu ili urade pred partnerom. Sloboda u ponašanju, koju donosi bliskost, ipak ne znači da ne postoje neke granice među partnerima.
Cilj nije da one ne postoje već da se o njima otvoreno komunicira i, idealno, da se iste međusobno poštuju.
- Fizičke granice – odnose se na telo, lični prostor, fizičke potrebe i želje.
Pr. „Molim te da ne insistiraš na razgovoru čim se probudimo. Treba mi pola sata u miru dok popijem kafu i razbudim se.“
„Ne prija mi kad me golicaš.“
- Seksualne granice – poželjno je sa partnerom iskomunicirati šta Vam prija a šta ne u Vašem seksualnom životu.
Pr. „Ne želim seks bez zaštite.“
„Voleo/la bih da probamo nešto novo. Šta misliš o tome?“
- Finansijske granice – u redu je sa partnerom definisati šta su čije obaveze što se tiče finansija, kao i generalno raspodelu novca i imovine u Vašoj zajednici.
Pr. „Smatram da treba da imamo zajednički budžet, ali bih voleo/la da i svako ima svoj lični budžet.“
„Mislim da više ne bi trebalo da finansijski pomažemo tvom bratu/sestri.“
- Intelektualne granice – partner i Vi se možete razlikovati po razmišljanjima o nekoj određenoj temi (političko gledište, stav o određenoj knjizi, predstavi…)
Pr. „Ne moramo imati isto mišljenje o svemu, molim te da ne insistiraš na tome.“
„U redu je da se ne slažemo po ovom pitanju, ali nije u redu da razgovaraš sa mnom tim tonom.“
- Emocionalne granice – za očekivati je da u partnerskom odnosu želite da delite dosta svog iskustva i emocija sa partnerom. Ipak, valjalo bi da to bude na način, na mestu i u trenutku kad oboma to odgovara.
Pr. „Cenim to što odmah tražiš rešenje za moje probleme, ali sada bi mi više značilo da me samo saslušaš.“
„Voleo/la bih da popričamo o nečemu šta mi je važno. Je li ti o.k. da to bude sada?“
- Vremenske granice – iako parovi često žele da provode vreme zajedno, neophodno je i da imaju vreme za sebe.
Pr. „Hajde da se dogovorimo koje ćemo večeri ove sedmice provoditi zajedno.“
„Sutra neću moći da se vidimo, imam dogovor s prijateljima.“
Piše:
Dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut
tanja.petrovic@introspectrum.rs
IntroSpectrum