U januaru 2026. god. smo na društvenim mrežama pisali o tzv. parentifikaciji – procesu kada dete preuzme ulogu rodtelja.

Parentifikacija je proces u kom dete preuzima na sebe odgovornosti važnih odraslih figura, najčešće roditelja. Umesto da dobije oslonac, dete postaje oslonac.

Kada dolazi do ovoga?

Najčešće u situacijama kada odrasli nisu u stanju da se nose sa svojom ulogom (u najvećem broju slučajeva usled sopstvene emocionalne nezrelosti).

Koji tipovi parentifikacije postoje?

• Instrumentalna – dete preuzima praktične obaveze (vodi računa o domaćinstvu, podiže mlađu braću/sestre, zarađuje za porodicu…)
• Emocionalna – dete preuzima odgovornost za emocionalno stanje odraslog (sluša njegove/njene probleme, teši odraslog, nastoji da nađe rešenja…)

Šta sve spada u instrumentalnu parentifikaciju?

• Staratelj – Dete brine o mlađoj braći/sestrama na način na koji bi to roditelji trebalo da rade.
• Negovatelj – Dete brine o svom (fizički ili psihički) bolesnom roditelju.
• Mali odrasli – Dete vodi računa o praktičnim aspektima domaćinstva (kuvanje, čišćenje, plaćanje računa, u nekim slučajevima i zarađivanje novca…)

Šta sve spada u emocionalnu parentifikaciju?

• Dete je roditelj svom roditelju – Dete je uvek na raspolaganju roditelju kad god mu je potreban neki vid emocionalne podrške (kada je tužan, besan, uplašen…) Dete odrasta verujući da je odgovorno za raspoloženje svog roditelja.
• Dete staje na mesto emocionalnog partnera svom roditelju – Dete sluša probleme koje prevazilaze njegov uzrast, čime staje na mesto bliskog odraslog a ne deteta (bračni, finansijski, zdravstveni problemi…)
• Posrednik (mirotvorac) – posreduje između zaraćenih strana (često roditelja): prenosi poruke, smiruje konflikte, preuzima odgovornost da porodicu drži na okupu…
• Savršeno dete – u svemu je najbolje, ne pravi nikakve probleme, sve sa ciljem da rastereti roditelje.
• Problematično dete – praveći probleme, nesvesno skreće pažnju na sebe ne bi li defokusiralo roditelje od porodičnih problema.
• „Nevidljivo“ dete – dete koje se povlači, postaje emocionalno nevidljivo i time takođe „štiti“ roditelje rasterićavenjem.
• Zabavljač – preko humora i zabave pravi distrakcije, nastojeći na taj način ublažiti napetu atmosferu u porodici.

Kako se izlazi iz ovih uloga?

Reč je uvek o procesu, koji podrazumeva nekoliko ključnih koraka:

• Osvešćivanje uloge u kojoj se nalazimo.
• Razdvajanje šta jeste a šta nije naša odgovornost?
• Učenje postavljanja granica (jako je važno tolerisati neprijatna osećanja koja se gotovo uvek javljaju na početku ovog procesa a koja idu iz prethodnih uverenja da nemamo pravo na to).
• Dati sebi pravo na prepoznavanje i zadovoljavanje sopstvenih potreba.
• Negovanje odnosa gde ne moramo biti „spasioci“ već gde će se naše i tuđe potrebe jednako vrednovati.
• Tugovanje je uvek sastavni deo procesa deparentifikacije jer je neophodno odžaliti sve ono što smo potencijalno mogli ali nismo dobili u relaciji sa svojim roditeljima.

Piše:

Dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut

IntroSpectrum