Poslednjih meseci pesma „Papaoutai“ ponovo je postala izuzetno popularna. Jednostavnom pretragom lako dolazimo do podatka da je viralna afro-soul verzija zapravo AI obrada.
Ali kako je nastala originalna pesma?
„Papaoutai“ je 2013. godine objavio belgijski kantautor Stromae, čije je pravo ime Paul Van Haver. Reč je o duboko ličnoj, autobiografski inspirisanoj pesmi. Sam naslov predstavlja igru reči od francuskog pitanja „Papa, où t’es?“, što znači: „Tata, gde si?“
Stromae je odrastao uglavnom bez oca, koji se tek povremeno pojavljivao u njegovom životu. Upravo je kroz svoje odsustvo otac ostao snažno prisutan u njegovom unutrašnjem svetu.
To je fenomenalno prikazano u originalnom spotu. Otac je predstavljen kao nepomična lutka, kojoj dečak bezuspešno pokušava da privuče pažnju. Otac je pred njim, ali ga ne vidi, ne čuje i ne odgovara na njegove pokušaje povezivanja.
Kada je Stromae imao 9 godina, njegov otac je stradao tokom genocida nad Tutsijima, u Ruandi, 1994. godine. Dotadašnje odsustvo tako je postalo konačan i nepovratan gubitak. Stromae je mnogo kasnije to sažeo rečima da je njegov otac za njega „već bio nestao“ i pre smrti.
Pesma zatim otvara još teže pitanje: Kako da jednog dana budem otac, ako nisam imao priliku da naučim šta znači imati ga? Na kraju spota dečak zauzima isti, nepomičan položaj kao njegov otac. Time se sugeriše kako neosvešćena bol može da se prenosi kroz generacije — ne zato što smo osuđeni da ponavljamo ponašanje svojih roditelja, već zato što često nesvesno usvajamo upravo one obrasce koji su nas najviše povredili.
„Papaoutai“ spaja veselu, plesnu muziku sa emocionalno razarajućim tekstom. Taj kontrast podseća na iskustvo deteta koje odrasta bez očeve figure: bilo zato što otac nije fizički prisutan, bilo zato što je tu, ali ostaje emocionalno nedostupan. Spolja sve može izgledati normalno, dok iznutra ostaje tišina, čežnja i praznina.
Važno je, ipak, naglasiti da odsustvo jedne važne figure, fizičko ili emocionalno, ne mora nužno dovesti do psiholoških teškoća niti do ponavljanja istog obrasca. Istraživanja pokazuju da stabilan odnos sa makar jednom brižnom i pouzdanom odraslom osobom može biti snažan zaštitni faktor u razvoju deteta.
„Papaoutai“ nas podseća koliko umetnost može da pruži izraz onome što je dugo bolelo bez reči. Ne zato što je bol sama po sebi plemenita ili neophodna, već zato što čovek ponekad upravo kroz stvaranje uspeva da gubitak pretvori u smisao. I svoje najličnije pitanje učini prepoznatljivim milionima drugih:
„Tata, gde si?“
Piše:
dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut
tanja.petrovic@introspectrum.rs
IntroSpectrum