Nastanak psihoterapije
U samoj suštini čoveka oduvek je postojala potreba da bude shvaćen i da to suštinsko shvatanje i prihvatanje ima oplemenjujuće efekte.
Sa druge strane, kompleksnost ljudskog života u poslednjih 100 godina je neverovatno rasla i sa sobom je donela psihoterapiju, kao reakciju na taj novi i do tada nepoznat svet.
Na samom početku prošlog veka, imena kao što su Frojd, Jung i Adler, osećaju potrebu i spremnost da pokrenu jedan sasvim novi pogled na čoveka i njegov mentalni svet.
Oni kreiraju psihoterapiju koja čini nešto do tada nezamislivo – vrednuje pojedinca i njegov specifičan životni kontekst.
Oni tada shvataju da u terapijskom setingu terapeut treba biti potpuno fokusiran na krajnje specifičan i jedinstven životni kontekst klijenta.
U tom odnosu, psihoterapeut i klijent kreiraju unikatnu psihološku podlogu na kojoj se rešavaju problemi, koji su nastali pod posebnim okolnostima.
Iza psihoterapije, kao naučna baza i teorijska osnova, krije se psihologija koja prikuplja znanja, jednim delom iz filozofije, a drugim delom iz neumornog istraživačkog rada.
Upravo negde između najpraktičnijih i najapstraktnijih krajeva psihologije prožima se psihoterapija, koja želi sva stečena znanja psihologije da usmeri ka pojedincu, koji ima poteškoće.
Kako su ljudski život i generalno iskustvo naglo bivali sve dinamičniji i zahtevniji, tako je i psihoterapija postajala sve razgranatija sa svim svojim pravcima, školama i usmerenjima.
Neki psihoterapijski pravci najviše favorizuju emocije, a neki racionalni uvid… Neki samo žele da “rade” u “sada i ovde” a neki su uvek zagledani u prošlost… Neki su strukturisani a neki daju svu slobodu…
Ipak, svaki pravac ima jedan i isti cilj, promeniti pogled na svet ili na jedan mali deo sveta, koji čini život teškim.
Svaki proboj u nešto novo, pa čak i nešto bolje, u sebi krije neke nove opasnosti, neke nove izazove i neke nove uvide, koje često ne možemo sami postići.
Sami počeci psihoterapije su maltene bajkovito predstavljeni u radovima Frojda, koji ju je tretirao kao najvredniju tekovinu ljudske civilizacije.
Frojdova strast prema psihoterapiji, kao i superioran stil pisanja, bili su savršeni za postavljanje jedne mlade nauke na noge.
Nakon što je psihoterapija bila postavljena na noge, počela je da se razvija zajedno sa čovečanstvom, koje nikada nije oklevalo da joj zada nove izazove.
Šta psihoterapija jeste a šta nije?
Psihoterapija počinje inicijativom koju klijent pokreće povodom određenog osećaja nelagode ili nedostatka.
Sve kreće od osećaja da život stoji ili da postoji nešto što nas vuče nazad…
Za spomenutu inicijativu je potrebna hrabrost i otvorenost ka zoni “ne-komfora”. Psihoterapija donosi ogromne pozitivne promene, ali samo kada postoje što jasniji motiv i istrajna snaga kod klijenta.
Takođe, psihoterapija je saglasnost terapeuta i klijenta da terapeut želi da dovede do promene a da klijent ima intrinzički motiv da promeni da šansu. Otvorenost obe strane jedna ka drugoj je neprocenjiv detalj.
Psihoterapija traje… Nekada mesecima, nekada godinama… Ona može da nam pomogne da izgradimo most preko reke koja nas ograničava ali, isto tako, može i da isuši čitavu reku i sasvim promeni pogled na realnost.
Psihoterapija je put… Na kom terapeut usmerava svetlost a klijent sam pravi korake i kreira nove stepenike do konačnog cilja. Najvažniji korak je onaj prvi a tada je svetlost terapeuta najbitnija. Terapijski put uvek ima intenzivne i one manje intenzivne “deonice” i one se smenjuju.
Sa druge strane, psihoterapija nije rešavanje problema umesto klijenta. Iskusni i intuitivni terapeuti veoma retko daju direktne savete. Oni ne daju gotove uvide već vešto navode klijenta do uvida. Uvid je nagrada koju klijent poklanja samome sebi.
Psihoterapija ne bi trebalo da bude podrška koja isuviše opušta klijenta i daje mu lažan osećaj napretka. Osećaji razumevanja, podrške i empatije su za klijenta ključni ali terapeut ne bi trebalo da svede svoj rad isključivo na te elemente. To je jedino korisno ukoliko je klijent u akutnim fazama tugovanja.
Takođe, psihoterapija nije uvlačenje klijenta u psihoterapijske metode koji njemu nikako ne odgovaraju. Ljudi su veoma jedinstveni i posebni i samim tim psihoterapija ima zadatak da se što više prilagodi pojedincu i pristupi problemu iz najoptimalnijeg ugla.
Kojim se to stanjima psihoterapija bavi?
Psihoterapija se bavi najširim opsegom psiholoških fenomena, koji na bilo koji način mogu usporiti ili ograničiti optimalno funkcionisanje osobe ili njen rast.
Od rešavanja težih izbora pa sve do psiholoških stanja koja parališu osobu na svim poljima, psihoterapija se trudi da pronađe rešenja koja će osobu osloboditi od stega prošlosti, ali i nepodnošljivih pritisaka iz sadašnjosti.
Psihoterapija postaje sasvim realan izbor u momentu kada osoba uvidi da joj određen psihološki sadržaj narušava kvalitet svakodnevnog života. Što je svesnost o problemu ranija, to su šanse za lakši terapijski put veće.
Bilo koje stanje klijenta da je u pitanju, faktor koji jako često spaja sve poteškoće jeste osećaj gubitka kontrole nad životom ili određenog dela života. Osećaj da stojimo u mestu ili idemo unazad, a pored nas svi nastavljaju napred je jako težak…
Stanja koja su najčešći predmeti psihoterapije su: anksioznost, usamljenost, bespomoćnost, otežana komunikacija, stagnacija, osećaj panike, nisko samopouzdanje, problemi u partnerskoj sferi…
Gubitak i tugovanje zauzimaju posebno mesto u psihoterapiji. Proces tugovanja može biti aktivan, ali i onaj koji već dugo traje i trajno onesposobljava osobu da nastavi život. Psihoterapija se s obzirom na sve to prilagođava i kreira plan i tempo rada koji najviše odgovara klijentu.
Predmeti psihoterapije mogu biti veoma konkretne i usko specifične teme, ali i teme koje su veoma apstraktne i tiču se dubokih egzistencijalističkih dilema. Teme smisla i besmisla života takođe mogu biti dosta zastupljene.
Isto tako, neka ozbiljnija psihološka stanja, koja su klasifikovana od strane psihijiatrijske prakse, mogu biti tema psihoterapije, ali u tim situacijama se psihoterapeuti neretko konsultuju sa drugim srodnim disciplinama, kao što su naravno psihijatrija, defektologija ili medicina najšire shvaćeno.
Kako izgleda psihoterapijski proces?
Svaki psihoterapijksi proces počinje uvodnom seansom, tokom koje se klijent i terapeut upoznaju. Terapeut predstavlja relevantne informacije u vezi samog rada a nakon toga, klijent predstavlja sebe i izlaže probleme na kojim želi raditi.
Ukoliko klijent prolazi kroz veoma težak i intenzivan period u trenutku javljanja terapeutu, tada se sav akcenat stavlja na podršku i emocije koje klijent doživljava. U takvim situacijama je najbitnije da se klijent oseća sigurno i prihvaćeno.
Nakon što je klijent izneo teme na kojim bi hteo da radi, uz pomoć terapeuta se utvrđuju ciljevi do kojih se želi doći kroz terapijski proces. Ciljevi mogu biti veoma uski i konkretni, vezani za konkretno ponašanje ili mogu biti dugotrajni i obuhvatati osobine ličnosti klijenta.
Posle utvrđivanja ciljeva radi se na uvođenju klijenta u određene teorijske koncepte ili opšte okvire određenog terapijskog pravca u okviru kog terapeut radi. Klijent ovde počinje da posmatra svoje stanje iz sasvim nove perspektive, pošto ono biva objašnjeno na njemu sasvim novi način.
Nakon „edukovanja“ klijenta, dolazi se do ključnog segmenta a to je korišćenje teorijskih koncepata ili određenih zadataka putem kojih klijent treba da stigne do odgovarajućeg uvida ili do konkretne promene ponašanja. Ovaj segment je najduži i najbitniji i može potrajati desetak ili više desetina seansi.
Onog momenta kada klijent stigne do uvida ili počne da primećuje promene u svom ponašanju, terapeut je tu da ga ohrabri, da mu da podršku, da ga podstiče da bude istrajan u promenama koje se dešavaju.
Pozitivna promena jeste poželjna, ali ona često nije prijatna klijentu pošto remeti stare šablone razmišljanja i ponašanja.
Kada se pozitivna promena utvrdi kod klijenta, potrebno je integrisati je unutar šireg konteksta klijentovog svakodnevnog života. Nova promena može lako poremetiti odnose sa nekim ljudima, može poremetiti navike ili potrebe koje je klijent imao pre dolaska na psihoterapiju.
Nakon što klijent postane komforan sa promenom i oseti olakšanje, terapijski proces može da se završi, inicijativom klijenta ili terapeuta.
Važna napomena: Prikazan je samo optimalan okvir i izgled jednog terapijskog procesa. Taj isti proces može u većoj ili manjoj meri biti drugačiji u zavisnosti od psihoterapijskog pravca ili same ličnosti terapeuta.
Piše:
MA Miloš Petrović, psiholog i psihološki savetnik
IntroSpectrum