Pariski sindrom
Pariski sindrom predstavlja osećaj razočarenja, koji neki pojedinci imaju prilikom posete Parizu jer smatraju da grad nije zadovoljio njihova očekivanja.
Ime sindromu je ’80-ih godina dao japanski psihijatar Hiroaki Ota, koji je radio u Francuskoj. 1991. god. je napisao knjigu istoimenog naslova.
Simptomi koji katakterišu ovaj sindrom su: mučnina, povraćanje, ubrzano lupanje srca, vrtoglavica… A mogu se javiti i: derealizacija, depersonalizacija, halucinacije, ideje proganjanja…
Ovaj sindrom je jako redak. Beleži se svega 50ak slučajeva godišnje.
Pojedinci koji ga iskuse mogu, ali i ne moraju, imati prethodnu istoriju psihijatrijskih simptoma.
Kao najbolji lek za ovo stanje se navodi povratak u sopstvenu zemlju.
Iako se ovaj sindrom najčešće pripisuje Japancima, u iskustvu ga imaju i pojedinci iz drugih istočnjačkih zemalja. Pa tako, sem Japanaca, naročito su mu podložni turisti iz Kine, Južne Koreje…
Ovaj sindrom, kao što je rečeno na početku, prvenstveno nastaje zbog izneverenih očekivanja. Očekivanja se najčešće vrte oko opisa koji se vezuju za Pariz: „grad ljubavi“, „grad mode“… pa turisti zamišljaju romantiku i glamur. S druge strane, u realnosti, turisti često budu vrlo nezadovoljni gostoprimstvom, čistoćom i bezbednošću koji grad pruža.
Važnim za plasiranje nerealnih očekivanja se smatraju mediji i turističke organizacije, koji često šalju upravo takvu sliku o Parizu. Tu su svakako i filmovi poput „Ameli“, „Amerikanac u Parizu“, kao i mnoge knjige, koje Pariz predstavljaju isključivo kroz prizmu umetnosti, kafea, romantike, intelektualnih diskusija…
Ipak, postavlja se pitanje zašto ovaj sindrom ne pogađa turiste iz ostalih delova sveta?
Odgovor na to pitanje daju sociolozi, koji ovaj sindrom prvenstveno povezuju s drastičnim razlikama u kulturi.
Naime, konkretno Japance karakteriše izuzetna ljubaznost i urednost. Otud im pristup Franzuca često bude nadmen i previše oštar. Ako se tome doda značajno manje pridavanja na značaju redu i urednosti, šok povodom drugačije kulture bude gotovo neminovnost, koji u retkim slučajevima vodi i do razvijanja opisanog sindroma.
Jerusalimski sindrom
Jerusalimski sindrom predstavlja mentalno stanje slično psihozi, gde osoba ima zablude i opsesivne ideje religiozne tematike, a koje su izazvane posetom gradu Jerusalimu.
Ovaj sindrom je prvi klinički opisao jerusalimski psihijatar Hajnc Herman, ‘30-ih godina prošlog veka.
Simptomi koji karakterišu Jerusalimski sindrom su: oboleli umišlja da je mesija, Isus Hrist, reinkarnacija nekog sveca… To ga uvodi u ponašanja poput: vikanja, držanja govora, čitanja molitvi ili delova iz Biblije…
Bar-El i sar. (2000) navode tipologiju, po kojoj postoje 3 tipa Jerusalimskog sindroma.
Tip 1. Javlja se kod osoba koje već imaju u iskustvu psihotičnu epizodu. Njihov sam dolazak u Jerusalim može biti pod uticajem neke religiozne sumanute ideje. Npr. veruju da mogu uticati na neki veliki događaj, poput ponovnog dolaska Isusovog.
Tip 2. Ovde se ne radi o osobama sa psihozom ali su iz kategorije poremećaja ličnosti i ponašanja i imaju opsesivne ideje koje se tiču Jerusalima.
* Mogu da budu pojedinci koji su posetili Jerusalim, ali često su i deo neke verske grupe.
Tip 3. Psihički zdrave osobe tj. bez ranijeg iskustva psihijatrijskih simptoma, koje prvi put doživljavaju psihotičnu epizodu prilikom svoje posete Jerusalimu.
Poput pariskog, i ovaj sindrom je jako redak. Tokom godine, od 3 i po miliona ljudi koji posete Jerusalim, u proseku svega 100 turista razvije ovaj sindrom, od čega se 40ak zadrži na lečenju. Kritičari ovog sindroma tvrde da su to procenti koji se mogu dovesti u vezu s bilo kojim drugim gradom na svetu.
I za kraj, ako Vam ovaj sindrom zvuči poznato, vrlo moguće je da ste gledali neki sadržaj iz popularne kulture koji ga se doticao. Npr. u celoj jednoj epizodi Simpsonovih glavna tema je Jerusalimski sindrom. Naime, prilikom posete Jerusalimu, prvo Homer Simpson razvija opisane simptome a potom i svi pojedinci, iz grupe s kojom putuje, počinju verovati da su mesije.
Stendalov (Firentinski) sindrom
Stendalov (Firentinski) sindrom predstavlja psihosomatsko stanje, koje se najčešće javlja kod turista koji su izloženi velikom broju umetničkih dela (npr. u galerijama) ili jednom umetničkom delu, od izuzetnog značaja (npr. Mikelanđelov David, Botičelijeva Venera…)
Simptomi koji karakterišu Stendalov (Firentinski) sindrom su: ubrzan rad srca, vrtoglavica, nesvestica, konfuzija, napad panike… A ređe se mogu javiti i halucinacije, ideje proganjanja…
Sindrom je prvi opisao francuski pisac Stendal, 1817. god., u putopisu “Napulj i Firenca: Putovanje od Milana do Ređa”. Naime, on je prilikom posete Firenci, posetio baziliku Santa Kroče, gde su sahranjeni Nikola Makijaveli, Galileo Galilej i Mikelanđelo Buonaroti, i tada je napisao…
Našao sam se u nekom obliku ekstaze, zbog ideje da sam u Firenci, blizu velikih ljudi čije grobnice sam posetio. Apsorbovan u kontemplaciju uzvišenog… Stigao sam do mesta gde se susreću nebeske senzacije… Sve je tako živo uticalo na moju dušu. Ah, kad bih mogao samo da zaboravim. Moje srce je ubrzano kucalo… Osećao sam da je život isčileo iz mene. A dok sam hodao plašio sam se da ću pasti.
1979. god. zvanično o ovom sindromu izveštava i italijanska psihijatrica, Gracijela Magerini. Naime, ona u svojoj knjizi opisuje slične simptome kod više od 100 turista, koji su posetili muzeje u Firenci. Simptomi bi trajali od 2 do 8 dana a, u retkim slučajevima, pojedinci bi pokušali da oštete ili unište umetničko delo koje je kod njih pobuđivalo opisane simptome.
Statistike kažu da 10 do 20 ljudi godišnje u Firenci zatraži medicinsku pomoć, zbog navedenih simptoma. Ovaj sindrom mnogo češće iskuse Evropljani, u odnosu na turiste iz ostalih delova sveta.
Mnogi ovaj sindrom ne vezuju za Firencu već ga smatraju univerzalnim iskustvom, koje se može doživeti u kontaktu s umetničkim delima na bilo kom mestu na svetu.
O simptomima sličnim Stendalovom sindromu izveštavao je i Sigmund Frojd, prilikom svoje posete Akropolju, u Atini. Slično je iskusio i Fjodor Dostojevski, posetivši Bazel, u Švajcarskoj, dok je posmatrao delo “Telo mrtvog Hrista u grobu“, autora Hansa Holbajna.
Kritičari ovog sindroma ističu da ne treba zanemariti uticaj umora jer se često radi o turistima koji su već prilično fizički iscrpljeni (celodnevnim pešačenjem po suncu, dugim boravkom u muzejima…) To svakako može uticati da prilikom kontakta s remek delima dođe do emocionalne preplavljenosti, koja se u retkim slučajevima može demonstrirati na opisani način.
Indijski sindrom
Indijski sindrom je mentalno stanje slično psihozi, koje najčešće pogađa neke turiste iz razvijenih zemalja Zapada prilikom njihove posete Indiji i kontakta sa raskošnom kulturom ove zemlje.
Simptomi koji karakterišu indijski sindrom su: dezorjentisanost, zbunjenost, iluzije o nadljudskoj moći, uverenja pojedinaca da su reinkarnacija svetaca, da mogu da vide svoje prošle živote…
* U ekstremnim slučajevima se dešava da godinama lutaju Indijom, fizički zdravi i raspoloženi, dok porodice misle da su mrtvi.
Ime sindromu je dao Ridžis Ejrolt, psihijatar koji je radio u francuskom konzulatu u Mumbaiju. On je imao prilike da vidi mnogobrojne posetioce Indije koji bi nakon sletanja u Indiju pokazivali veliku ushićenost i oduševljenje povodom svoje posete ovoj državi. Ipak, neki od njih bi se vremenom počeli čudno ponašati, posebno ukoliko bi duže boravili u Indiji.
2000. god. Ejrolt objavljuje knjigu “Ludi za Indijom” gde kao glavno pitanje postavlja: da li sama Indija dovodi do ovakvih transformacija ili se, pak, radi o specifičnom tipu ljudi koji dolaze u Indiju sa odlučnošću da se transformišu?
Ejrolt dalje navodi da Indija ima moć da pobudi kod ljudi intenzivne emocije i razbukta maštu. Kako će to uticati na pojedinca prvenstveno zavisi od njegove lične istorije i da li ima traumatska iskustva.
Osobe s iskustvom indijskog sindroma se samim tim mogu podeliti u 2 kategorije:
- Osobe koje u Indiju dođu zdrave ali imaju emocionalne probleme ili traumatska iskustva pa Indija može podstaknuti slom.
- Osobe koje dolaze u Indiju sa ciljem da dožive prosvetljenje, da spoznaju viši smisao. Često njihova očekivanja ne budu zadovoljena, što takođe može rezultirati slomom.
Ono po čemu je indijski sindrom specifičan jeste da se simptomi često javljaju nedeljama ili čak mesecima nakon dolaska u Indiju. Takođe, ne sme se zanemariti uticaj kanabisa, koji je turistima lako dostupan i koji oni često i konzumiraju.
I za kraj valja napomenuti da svi sindromi koji su prepoznati kod turista, nisu kao takvi zavedeni u Međunarodnu klasifikaciju bolesti (DSM). Oni se dovode u vezu sa stanjima šoka, koja su posledica uticaja drugačije kulture. No, zbog (relativno) velike učestalosti, profesionalaci iz oblasti mentalnog zdravlja su često o njima izveštavali kao o specifičnim poremećajima.
Piše:
Dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut
IntroSpectrum