Mehanizmi odbrane
Mehanizmi odbrane su obrasci ponašanja i razmišljanja, kojima smo ponekad svi skloni, kako bi se zaštitili od sebe samih. Očekivano, naročito ih koristimo kada želimo da se distanciramo od sopstvenih negativnih misli, osećanja, razmišljanja…
Kada koristimo mehanizme odbrane, mi sami smo ih nesvesni. Pre će ih uočiti naše okruženje (koje, naravno, u većini slučajeva neće znati da ih imenuje), a poseban značaj imaju u psihoterapijskom procesu.
Mehanizmi odbrane su naučeni, njihova primena počinje još od najranijeg detinjstva. To je ujedno i dobra vest jer sve što je naučeno može biti odučeno, tačnije, možemo naučiti da prepoznajemo svoje mehanizme odbrane, da primitivne zamenimo zrelim i da samim tim budemo u većoj meri svesni sebe.
U psihoterapiji, otpori se poštuju. Ukoliko osoba pokazuje snažan mehanizam odbrane kad je reč o nekoj temi, terapeut će to uvažiti jer to je ujedno poruka klijenta da njegovo nesvesno nije spremno za rad na toj temi. Ipak, to ne znači da terapeut to neće pribeležeti kao temu kojoj će se redovno vraćati…
Kako psihoterapijski proces odmiče i raste poverenje klijenta u psihoterapeuta, kako klijent postaje svesniji svog ponašanja, za očekivati je da će otpori postati manji i kad njihov intenzitet nije jako izražen, mogu doći na red kao tema u psihoterapiji.
Mehanizmi odbrane se razlikuju po tome kad se javljaju u iskustvu čoveka, kao i po svojoj ne(zrelosti).
Da, postoje veoma zreli mehanizmi odbrane.
Generalno, razlikuju se:
- Primitivni mehanizmi odbrane;
- Nešto zreliji mehanizmi odbrane;
- Zreli mehanizmi odbrane.
Primitivni mehanizmi odbrane
Primitivni mehanizmi odbrane se javljaju najranije u čovekovom iskustvu, tj. karakteristični su za dečiji uzrast. Ipak, zbog svoje kratkoročne (ali ne i dugoročne!) efikasnosti, česti su i kod odraslih pojedinaca.
Spomenućemo neke od najčešćih…
1. Poricanje (negacija):
Osoba ne prihvata realnost (bolni događaj, disfunkcionalno ponašanje, negativnu emociju…) i ponaša se kao da je sve u redu. Npr. Osoba koja već ozbiljno zloupotrebljava alkohol ili narkotike, to u potpunosti negira.
2. Regresija:
Suočena sa trenutnim neprihvatljivim emocijama i ponašanjima, osoba se vraća na raniji stadijum razvoja. Npr. adolescent koji ne uspeva da se nosi sa promenama koje donosi nova razvojna faza, regresira i počinje s ponašanjem karakterističnim za dosta niži uzrast, poput noćnog mokrenja u krevetu.
3. „Acting out“:
Ekstremno ponašanje koje ima za cilj da se izbace emocije i misli, koje osoba doživljava a koje ne ume iskazati na funkcionalan način.
Npr. Osoba ne komunicira svoju ljutnju adekvatno već baca stvari, vrišti, udara pesnicom o vrata i sl.
4. Projekcija:
Osoba sopstvene neprihvatljive misli, emocije, ponašanja pripisuje drugim ljudima. Npr. Svoju zainteresovanost prema osobi koja nije njen partner, osoba preokreće u nepoverenje prema partneru, postajući sumnjičava u njegovu/njenu vernost.
5. Reakciona formacija:
Osoba svoje neželjene misli, emocije, ponašanja preokreće u njihovu suprotnost. Npr. netrpeljivost prema nekoj osobi iz okruženja osoba transformiše u preteranu ljubaznost prema toj osobi.
6. Disocijacija ili izolacija:
Ekstremno neprijatno iskustvo osoba izoluje ili potpuno isključuje iz svoje svesti. Neretko se javlja kod osoba koje u svom iskustvu imaju traumatsko iskustvo, poput silovanja, zlostavljanja, svedočenja ekstremnim oblicima nasilja…
Još jednom, važno je istaći da su mehanizmi odbrane nesvesni i da osoba koja ih ima nije svesna unutrašnjeg konflikta u njihovoj pozadini niti prepoznaje svoj mehanizam odbrane.
Nešto zreliji mehanizmi odbrane
Nešto zreliji mehanizmi odbrane su napredniji od prethodno opisanih, primitivnih mehanizama odbrane, ali takođe ne spadaju u dugoročno korisne načine suočavanja sa stresom, negativnim događajima, emocijama, mislima i ponašanjima. Spomenućemo neke od najčešćih…
1. Potiskivanje:
Osoba aktivno blokira kontakt sa neprijatnim iskustvom, mislima ili osećanjima. Npr. Traumatična sećanja iz detinjstva potiskuje u zaborav i umesto toga izveštava o lepom i bezbrižnom detinjstvu.
Međutim, kao što je Frojd rekao:
Potisnute emocije nikada ne umiru. One su žive sahranjene i pojaviće se kasnije, u mnogo gorem obliku.
2. Pomeranje:
Osoba ne iskazuje svoju neprijatnu emociju (npr. bes) prema onom na kog se odnosi već je izražava prema nekoj drugoj osobi iz svog okruženja, koja nema nikakve veze sa tim.
Npr. Zaposleni se ne suprotstavi šefu već dođe kući i posvađa se sa suprugom.
3. Racionalizacija:
Sećate se pričice o lisici koja, ne mogavši da dohvati grožđe, izjavljuje da je ionako kiselo?
To bi bio lep primer racionalizacije. Da bi izbegla kontakt sa neprijatnim emocijama i mislima, osoba izmišlja neki spoljašnji razlog i time sebe umiruje. Npr. Ne prolazi intervju za posao i zaključuje da se u toj firmi svakako zapošljavaju ljudi isključivo preko veze.
4. Intelektualizacija:
Osoba, kako bi izbegla kontakt sa bolnim emocijama i mislima, traži objašnjenje u logici, informacijama, raciju.
Npr. Nakon dijagnostike bolesti, ne obrađuje emocionalno dobijenu informaciju već se odmah baca u istraživanje te bolesti, čitanje stručnih članaka, pronalazak leka…
5. Poništavanje:
Osoba, nakon ekspresije negativnih emocija i misli prema nekom drugom, nastoji izrečeno da poništi hvalospevima. Npr. Nakon što je izvređala prijateljicu, osoba joj dodeljuje silne komplimente i time nastoji anulirati štetu.
Jasno je koliko ovo może imati loše posledice na odnos između dvoje ljudi.
Naravno da je alternativa mehanizmima odbrane suočavanje sa svojim neprijatnim mislima i emocijama. Ipak, da je to tako lako, mehanizmi odbrane ne bismo svi imali s vremena na vreme. Nekad nam okolnosti ne dozvole da do kraja ostvarimo kontakt sa sobom (npr. nalazimo se na poslovnom sastanku, na nečijem venčanju ili, pak, pružamo nekom pomoć).
Zbog navedenog se rađa potreba za zdravim mehanizmima odbrane, koji će uvažiti okolnosti ali i naći adekvatan način da se unutrašnji sadržaji ipak iskažu.
Zreli mehanizmi odbrane
Zreli mehanizmi odbrane su od svih mehanizama odbrane najkorisniji jer teže balansu između prijatnih i neprijatnih misli, osećanja, iskustava… Najčešće zahtevaju učenje, trud, zalaganje i vežbu. Ipak, kada se dosegnu, podrazumevaju veću svesnost o sebi i okruženju i uspešno nošenje sa neprijatnostima.
Slede neki od najčešćih…
1. Sublimacija:
Osoba svoje neprihvatljive nagone, misli i emocije preusmerava u društveno prihvatljive. Npr. Ako pojedinac ima agresivne i nasilne sklonosti, može trenirati, baviti se sportom i time uspešno kanalisati svoje nagone.
Sublimacija se takođe može postići preko:
1) humora – neprihvatljivi nagoni i misli se ispoljavaju kroz šale (npr. strah od smrti mnoge osobe iskazuju koristeći crni humor).
2) fantazije – trenutne teške misli i emocije osoba uspeva prebroditi kroz maštu (npr. trenutnu frustraciju povodom spremanja određenog ispita, student prevazilazi zamišljajući da polaže ispit ili završava fakultet).
2. Kompenzacija:
Osoba je svesna svojih nedostataka u jednoj oblasti, ali se zato preusmerava na snage u nekoj drugoj oblasti. Npr. Dete koje nije talentovano za fizičke aktivnosti se počne naročito truditi da postigne uspeh u školovanju.
3. Asertivnost:
Osoba svoje potrebe, želje, misli i osećanja komunicira na direktan, siguran i pun poštovanja prema drugima način.
To asertivnost čini drugačijom od pasivnosti, gde osoba prećutkuje svoje potrebe i više je usmerena na zadovoljavanje tuđih.
Takođe, čini je drugačijom i od agresivnosti, gde osoba komunicira svoje potrebe i teži da ih zadovolji, ali na način koji često ugrožava druge ljude.
Asertivnost podrazumeva taj lepi balans, gde osoba uvažava svoje potrebe, ali poštuje i tuđe. Spada u najefikasniji način komuniciranja i veština je koja se kroz život može naučiti i usavršavati.
4. Altruizam:
Osoba se usmerava na pomoć drugim ljudima, koji se osećaju na sličan način kao i ona. Svima su nam poznati primeri kada se pojedinac, koji je prošao proces lečenja od alkoholizma, uključuje kao podrška drugim osobama, koje su u procesu lečenja. Ovih dana puno čitamo o takvom ponašanju skoro preminulog glumca, Metjua Perija.
Možemo zaključiti da pod zrelim mehanizmom odbrane se podrazumeva svako zrelo suočavanje sa realnošću, gde osoba prepoznaje i prihvata neprijatnosti vezane za sebe ili svet koji je okružuje, ali ulaže svestan napor da ih ublaži ili prevaziđe na što konstruktivniji način.
Piše:
Dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut
IntroSpectrum