Svi smo ovih dana čuli za mladunče majmuna makakija, malenog Panča. Rođen je u japanskom zoološkom vrtu i odmah po rođenju došlo je do odbacivanja od strane njegove majke. Lišen dodira, hranjenja i brige, mladunče je bilo životno ugroženo.
Čuvari u zoološkom vrtu su preuzeli konstantu brigu o mladunčetu, obezbedili mu ishranu i toplinu, omogućili kontakt s mekim predmetima kao izvorima taktilne stimulacije zarad ublažavanja njegove anksioznosti. Nudili su mu ćebad, plišane igračke… On je izabrao plišanog orangutana.
Mladunče je pokazivalo: traženje stalnog fizičkog kontakta, zadržavanje uz mekani objekat, smirivanje pri dodiru…
Postavlja se pitanje zašto mladi primati aktivno traže dodir i mekoću, čak i kada izvor nije živo biće?
Odgovor dolazi iz razvojne psihologije i etologije.
Psiholog Harry Harlow je ’50-ih god. prošlog veka proučavao rani razvoj rezus makakija. Mladunčad su odvojena od majki odmah po rođenju. Ispred njih su postavljene dve „majke“ figure:
- Žičana figura majmuna, koja daje hranu.
- Krznena, mekana figura majmuna, koja ne daje hranu.
Eksperiment je nedvosmisleno pokazao da su mladunčad gotovo sve vreme provodili kod krznene figure majke. Kada su bili uplašeni, tražili su sigurnost isključivo kod nje.
Žičanu figuru koristili su samo za hranjenje.
Zaključci ovog istraživanja su:
- Taktilni kontakt i osećaj sigurnosti su primarni za razvoj.
- Samo hranjenje nije dovoljno da zadovolji potrebu za bliskošću.
- Rana deprivacija kontakta utiče negativno na (kasnije) ponašanje i mehanizme regulacije stresa.
Ako je potreba za bliskošću primarna razvojna potreba i mladi primati traže sigurnost kroz dodir, lako se nameće zaključak da je ponašanje mladunčeta u Japanu u skladu sa ovim biološkim mehanizmima.
Harlovljev eksperiment je bio ključan za seriju daljih istraživanja, koja su potvrdila da dodir i bliskost pomažu regulaciji stresa i razvoju nervnog sistema. Dakle, rana privrženost oblikuje emocionalni i socijalni razvoj.
Mladunče Panč je tu da nas podseti da bliskost nija naučena navika već biološka potreba koja podržava dalji razvoj.
Piše:
Dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut
IntroSpectrum