Ko je odgovoran za pozitivne ishode u Vašem životu? Važi li isti odgovor i za negativne ishode?
Možete li jednostavno odgovoriti ili, kad uđete u dublju analizu, stvari kreću da se komplikuju?
“Lokus kontrole” je psihološki koncept koji se odnosi na to kako ljudi percipiraju uzroke događaja u sopstvenom životu tj. koliko procenjuju da imaju kontrole nad njima. Koncept je definisao psiholog Julian B. Rotter, 1954. god.
Razlikuju se 2 tipa lokusa kontrole:
- Interni lokus kontrole – osoba doživljava da ima kontrolu nad događajima u sopstvenom životu, tj. da je lično odgovorna za njihove ishode. Pr. Položiću ispit ako budem dovoljno učio/la.
- Eksterni lokus kontrole – osoba vidi spoljašnje faktore (akcije drugih ljudi ili okolnosti) kao odgovorne za ishod događaja u svom životu. Pr. Položiću ispit ako me se profesor seća sa predavanja. Ili: Položiću ispit ako me dopadnu dobra pitanja.
U navedenim primerima je očigledno da nas interni lokus kontrole vodi ka preuzimanju lične odgovornosti, vrednom učenju i savladavanju gradiva, čime se ozbiljno povećava šansa da ćemo doživeti uspeh. Čak i u slučaju neuspeha, znamo šta nam je raditi – učiti još više.
Upravo ovakvi primeri vode u favorizaciju internog lokusa kontrole.
No, da li je psihološki zdravo uvek preuzeti potpunu odgovornost?
Naravno da ne.
Postoje situacije gde je očigledno da se radi o tuđoj odgovornosti (da li je vozač autobusa kojim se vozimo trezan ili nije) ili o srećnim/nesrećnim okolnostima (proslava na otvorenom će uspeti ako bude lepo vreme).
Ipak, većina situacija nije tako jednostrana, pa o lokusu kontrole govorimo kao o dimenziji. Na jednom kraju kontinuuma su situacije koje zavise isključivo od nas, a na drugom kraju su situacije koje zavise isključivo od spoljašnjih faktora. Svuda između su situacije koje delom zavise od nas, a delom od spoljašnjih faktora (samo je procenat udela različit).
Na psihoterapiji se često usmeravamo na aspekte situacija koji se tiču naše odgovornosti: da li ja nekako mogu da utičem na ishod?
Ako mogu, osnažujemo se da preuzmemo taj deo odgovornosti, koliki god on bio.
Međutim, ako zaista ne mogu, u redu je to prihvatiti.
Najvažniji, ali nekad i najteži, deo je zapravo realno proceniti.
Međutim, šta ako postoji dosledna pristrasnost u proceni lokusa kontrole?
Sklonost anksioznosti je često u vezi sa spoljašnjim lokusom kontrole. Upravo procena osobe da joj se u životu mogu desiti razni negativni ishodi i da ona nad tim nema nikakvu kontrolu je ono što pospešuje osećaj neizvesnosti, što dalje vodi u porast anksioznosti.
Slično je i sa depresijom. Dominantno spoljašnji lokus kontrole tj. verovanje da su spoljašnji faktori ti koji upravljaju životom pobuđuje osećanje bespomoćnosti, što dalje pospešuje depresiju.
Treba naznačiti da se i kod anksioznosti i kod depresije može javiti i “neprimereni” unutrašnji lokus kontrole. Preterano preuzimanje lične odgovornosti i tamo gde je nema, svakako pospešuje anksioznost (osoba sebi nabije nerealistične zahteve) i depresiju (osoba se oseća krivom za svaki negativni ishod).
Kako se psihoterapijski tretiraju iskrivljene percepcije lokusa kontrole?
Različite terapije će različito pristupiti ovoj temi:
- RE&KBT će se fokusirati na menjanje iracionalnih uverenja u pozadini ovog problema,
- psihodinamska terapija će sagledati kako su prošla iskustva pojedinca mogla uticati na njegovu percepciju kontrole,
- humanistički pravci će staviti akcenat na razvoj klijentovih unutrašnjih snaga i verovanje u sopstvene sposobnosti…
Dalje se pokazao korisnim „mindfulness“ i generalno tehnike relaksacije. Kao što se da pretpostaviti, ove tehnike mogu biti korisne za lakše prihvatanje situacija na koje se ne može uticati, ali i za lakše sagledavanje šta jeste a šta nije pod našom kontrolom.
Takođe, važna tema je rad na samopouzdanju, kao i na poboljšanju socijalnih relacija. Kroz interakciju s drugim ljudima, pojedinac lakše i brže može osvestiti svoje iracionalne procene, čime se povećava šansa i za njihovo preispistivanje.
Piše:
Dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut
IntroSpectrum