Laganje je složen psihološki fenomen koji podrazumeva namerno stvaranje ili prenošenje informacije, za koju osoba zna da nije istinita. Iako se često posmatra kao moralno pitanje, psihologija ga proučava pre svega kao oblik socijalnog ponašanja i komunikacije. U osnovi laganja nalazi se sposobnost čoveka da razdvoji ono što zna ili veruje od onoga što će saopštiti drugoj osobi.
Zbog toga laganje zahteva određeni stepen mentalne kontrole, jer osoba istovremeno mora da prati stvarnu informaciju, izmišljenu verziju i reakciju sagovornika.
Jedno od najpoznatijih istraživanja sproveli su Bella DePaulo i sar. (1996), koji su proučavali laganje u svakodnevnom životu putem dnevnika koje su vodili studenti i odrasli iz opšte populacije.
Studenti su u proseku prijavljivali oko dve laži dnevno, dok su odrasli prijavljivali približno jednu, što je pokazalo da je laganje mnogo češći deo svakodnevne komunikacije nego što ljudi obično pretpostavljaju. Zanimljivo je da ispitanici svoje laži uglavnom nisu doživljavali kao naročito ozbiljne događaje niti su ih unapred detaljno planirali.
Ovo istraživanje podržava shvatanje laganja kao dela svakodnevnih socijalnih interakcija, a ne samo kao ponašanja povezanog sa velikim prevarama.
Psihološka teorija laganja zato razlikuje različite motive, pa laž može biti usmerena na ostvarivanje lične koristi, izbegavanje neprijatnosti, očuvanje slike o sebi ili uticanje na tuđe ponašanje.
Važnu ulogu ima i proces upravljanja utiskom, odnosno nastojanje osobe da kod drugih stvori određenu predstavu o sebi. Iz tog ugla, laganje nije samo pokušaj skrivanja istine već i pokušaj konstruisanja određene društvene stvarnosti.
Savremena istraživanja takođe dovode u pitanje popularno uverenje da se laž može jednostavno prepoznati po nervozi, izbegavanju pogleda ili određenim pokretima tela. Istraživanja pokazuju da ne postoji jedan pouzdan neverbalni znak koji bi sam po sebi razlikovao osobu koja govori istinu od osobe koja laže.
Sa kognitivnog stanovišta, laganje je posebno zanimljivo zato što može povećati mentalno opterećenje: osoba mora da konstruiše poruku, kontroliše ono što govori i istovremeno prati tok razgovora. Zbog toga se savremena istraživanja sve više usmeravaju na kognitivne procese i sadržaj govora, a manje na jednostavno traženje „znakova laži“ u ponašanju.
Laganje je povezano i sa sposobnošću razumevanja tuđe perspektive, jer osoba mora da pretpostavi šta druga osoba zna, očekuje ili može da zaključi.
U tom smislu, sposobnost laganja predstavlja zanimljiv spoj pamćenja, samokontrole, socijalne kognicije i razumevanja međuljudskih odnosa.
Smanjivanje laganja ne počinje od odluke da čovek „nikada više ne sme da slaže“, već od razumevanja situacija u kojima najčešće oseća potrebu da sakrije istinu.
1. korak može biti jednostavno primećivanje trenutka u kojem se javlja poriv da se kaže nešto što nije tačno. Umesto automatskog odgovora, korisno je napraviti kratku pauzu i zapitati se šta zapravo želimo da postignemo tom rečenicom.
Često iza laganja stoji želja da izbegnemo neprijatnost, kritiku, konflikt ili osećaj krivice. Kada prepoznamo emociju koja prethodi laži, lakše je razumeti zbog čega nam se određeni obrazac ponašanja ponavlja.
Važno je razlikovati potrebu za privatnošću od potrebe za laganjem, jer čovek ne mora da kaže sve što misli ili zna da bi bio iskren. Umesto izmišljanja odgovora, moguće je priznati da o nečemu ne želimo da govorimo ili da nam je teško da odgovorimo.
Korisno je razvijati toleranciju na kratkotrajnu neprijatnost koju iskrenost ponekad donosi. Što smo spremniji da podnesemo tu neprijatnost, manja je verovatnoća da ćemo automatski posegnuti za laži kao načinom njenog izbegavanja.
Posebno je važno smanjiti potrebu da sebe predstavljamo boljim, uspešnijim ili sigurnijim nego što se zaista osećamo. Psihološka istraživanja ukazuju da osećaj autentičnosti i sigurnosti može biti povezan sa manjom sklonošću ka neiskrenom ponašanju.
Zato prihvatanje sopstvenih grešaka može biti važan deo stvaranja iskrenijeg načina komunikacije. Kada pogrešimo, korisnije je priznati grešku nego stvarati sve složeniju priču kojom pokušavamo da je prikrijemo. Na taj način izbegavamo i dodatno mentalno opterećenje koje nastaje kada moramo da pamtimo šta smo kome rekli.
Dobro je obratiti pažnju i na male, svakodnevne laži, jer upravo one mogu postati automatski obrazac ponašanja. Zbog toga može biti korisno unapred sebi definisati iskrenost kao ličnu vrednost, a ne samo kao pravilo koje treba poštovati kada nas neko posmatra.
Cilj nije postati osoba koja govori svaku misao bez filtera, već osoba koja sve ređe mora da konstruiše laž kako bi se osećala sigurno, prihvaćeno ili zaštićeno.
Kada iskrenost postane prirodniji deo svakodnevne komunikacije, odnosi sa drugima mogu postati jednostavniji, a svakodnevni život psihološki manje opterećen potrebom za prikrivanjem i održavanjem različitih verzija iste priče.
Piše:
MA Miloš Petrović, psiholog i psihoterapeut pod supervizijom
Mejl:
milos.petrovic@introspectrum.rs
IntroSpectrum