„Hajncova dilema“
Sudite li brzo da li je neki postupak dobar ili loš? Ili, pak, postavite pitanja ne bi li dobili širi kontekst? Dešava li Vam se da počnete nečiji postupak drugačije sagledavati kad se stavite u njegovu/njenu poziciju?
Lorens Kolberg (1958) je psiholog koji se bavio izučavanjem moralnog razvoja. Kao osnova mu je poslužila teorija moralnog razvoja Žan Pijažea, koju je želeo dodatno razraditi.
Njegovo istraživanje je sprovedeno nad 72 dečaka uzrasta između 10 i 16 god., pri čemu je većina njih (tačnije 58) ispitivano svakih 3 godine narednih 20 god. (Kolhberg, 1984).
Kao glavni metod, koristio je pričice (ukupno 10) koje bi sadržale neku moralnu dilemu. Kolberg nije želeo da deca samo procene postupak glavnog aktera kao dobar ili loš već su ga prvenstveno zanimali razlozi, koja deca navode za svoju odluku.
Primer jedne priče – „Hajncova dilema“:
„Jedna žena je umirala od raka. Postojao je lek koji je mogao da je spase, a koji je apotekar u istom gradu nedavno otkrio. Za taj lek apotekar je tražio 2000$, deset puta više nego što je njega koštalo da ga napravi. Muž bolesne žene, Hajnc, otišao je kod svih koje je poznavao da bi pozajmio novac, ali je uspeo da sakupi samo polovinu novca – oko 1000$. Rekao je apotekaru da mu žena umire i zamolio ga da mu proda lek jeftinije ili da mu dopusti da ga plati kasnije. Apotekar je odbio. Muž je postao očajan, provalio je u laboratoriju i ukrao lek.
Da li je muž trebalo to da uradi?
Zašto?“
Neka od pitanja koja je Kolberg postavio ispitanicima su:
- Da li je Hajnc trebalo da ukrade lek?
- Da li bi se nešto promenilo da Hajnc nije voleo svoju ženu?
- Kada bi osoba koja umire bila stranac za Hajnca, da li bi to nešto promenilo?
- Da li policija treba da uhapsi pronalazača zbog ubistva, ako bi Hajncova žena ipak umrla?
- …
Kolberg je zapazio da ispitanici različitog uzrasta daju različite odgovore. Na osnovu toga, prepoznao je ukupno 3 faze moralnog razvoja, od kojih svaka ima po 2 stadijuma.
Redosled faza je uvek isti, ali ne razvije svaki pojedinac najviše stadijume moralnog rasuđivanja.
1. Predkonvencionalna moralnost
Predkonvencionalna moralnost podrazumeva 2 stadijuma:
- Orijentaciju na kaznu i poslušnost
- Instrumentalnu moralnost
1. Orijentacija na kaznu i poslušnost („U redu je da to radiš ako te ne ulove.“):
Dete je na ovom stadijumu poslušno isključivo kako bi izbeglo kaznu. Rezonuje i na obrnuti način – ako je neko kažnjen, onda je i zgrešio.
2. Instrumentalna moralnost („Ako čini da se osećaš dobro, radi to.“):
Dete je poslušno kako bi dobilo nagradu, ostvarilo neku ličnu dobit. Ima svest o različitim gledištima na stvari, ali se fokusira na svoje interese i oni su mu prioritet. Tuđe potrebe su važne i zadovoljavaju se ako to vodi do kontra-usluge tj. fukcionisanje po principu „oko za oko, zub za zub.“
Ovaj stadijum traje otprilike do 10. god. života. Dete na ovom stadijumu usvaja pravila autoriteta i njihov moralni sistem, nema formiran sopstveni moralni kodeks. Ponaša se u skladu sa tim da li će roditelj podržati ili osuditi njegov postupak, ne rasuđuje samo je li nešto ispravno ili pogrešno.
Dakle, rezonovanje da li je neki čin dobar ili loš, dete na ovom stadijumu zasniva isključivo na posledicama tog ponašanja.
Ako akcija vodi do kazne, onda je loša.
„Neću ukrasti čokoladicu u prodavnici jer će me roditelji kazniti.“
Ako vodi do nagrade (lične dobiti), onda je dobra.
„Ukrašću čokoladicu u prodavnici jer je ukusna. Vodiću računa da me niko ne vidi.“
Odrasli ljudi, koje karakteriše predkonvencionalna moralnost, takođe nemaju sopstveni kodeks o tome šta je ispravno a šta ne već se vode isključivo time da li će određena akcija dovesti do kazne ili nagrade (lične dobiti).
„Neću ukrasti jer će me to odvesti u zatvor.“
„Ako sam 100% siguran/a da ne mogu biti otkriven, ukrašću.“
U primeru Hajncove dileme, za predkonvencionalni nivo tipični su sledeći odgovori:
„Nije trebalo da ukrade lek jer će ići u zatvor.“
Rezonovanje: Sledi kazna = loš postupak (Stadijum 1)
ili
„Zatvor je užasno mesto. Biće mu jako loše u takvim uslovima.“
Rezonovanje: Nema lične dobiti = loš postupak (Stadijum 2)
Predkonvencionalni nivo je i kada se daju odgovori:
„U redu je što je ukrao lek jer je time izbegao probleme sa ženom i porodicom.“
Rezonovanje: Nema kazne = dobar postupak (Stadijum 1)
ili
„U redu je što je ukrao lek jer će biti mnogo srećan ako žena ozdravi i ponovo bude tu za njega.“
Rezonovanje: Ima lične dobiti = dobar postupak (Stadijum 2)
Konvencionalna moralnost
Konvencionalna moralnost obuhvata naredna 2 stadijuma:
3. Socijalno poželjno ponašanje;
4. Moralnost društvenog sistema.
3. Socijalno poželjno ponašanje:
(„Budi dobar dečak/devojčica.“)
Ovde je primarni cilj biti prihvaćen od strane okruženja. To direktno vodi u konformizam tj. osoba ima stavove koje društvo propagira kao poželjne i koji su većinski, čime ozbiljno umanjuje šanse za bilo kakvo neodobravanje.
4. Moralnost društvenog sistema:
(„Uradi ono šta ti je dužnost da uradiš.“)
Osoba polazi od ideje da je ispravno ono što doprinosi društvu ili grupi. To vodi u ponašanja kojim se ispunjavaju društvene dužnosti, poštuju zakoni i podržava red u društvu.
Konvencionalna moralnost je drugi stadijum moralnog razvoja i česta je kod adolescenata i većine odraslih. Zasniva se, dakle, na socijalno poželjnom ponašanju (odluke se zasnivaju na tome koliko su opšte prihvaćene ili nisu), kao i na redu i zakonu jednog društva.
Ovde dolazi do internalizacije moralnih standarda cenjenih uzora sa predkonvencionalnog nivoa. Dakle, osoba sada autentično veruje da je ispravno ono što je opšte prihvaćeno i u skladu sa zakonom, ne zasniva svoje odluke isključivo na posledicama ponašanja (kazna/nagrada).
Odrasli ljudi koji su na ovom stadijumu razvoja moralnosti veruju da je važno pratiti pravila i očekivanja društva, kako bi se održao red i sprečili problemi.
* Npr. Odbiće da varaju na testu jer varanje može naštetiti akademskom sistemu, što dalje vodi do društvenih problema.
U primeru Hajncove dileme, tipičan odgovor za konvencionalni nivo je, ako se ne odobrava Hajncov postupak je:
„Ljudi će ga videti kao lopova.“ (Stadijum 3)
Rezonovanje: Neodobravanje drugih = loš postupak
„Za krađu nema opravdanja, bez obzira na okolnosti.“ (Stadijum 4)
Rezonovanje: Nije u skladu sa zakonom = loš postupak
Ovaj nivo je u pitanju i kada se odobri Hajncov postupak, uz obrazloženje:
„Hajncova žena i porodica će prepoznati da je Hajnc uradio pravu stvar za njih.“ (Stadijum 3)
Rezonovanje: Odobravanje drugih = dobar postupak
„Mora uraditi šta treba za svoju ženu, ali takođe mora i da prihvati da će biti kažnjen.“ (Stadijum 4)
Rezonovanje: Ispunjava svoju dužnost i nosi se sa posledicama = dobar postupak
Postkonvencionalna moralnost
Postkonvencionalna moralnost obuhvata poslednja 2 stadijuma:
5. Opšte dobro i ljudska prava;
6. Univerzalne etičke principe.
5. Opšte dobro i ljudska prava:
(„Konsenzus razumnih ljudi.“)
Na svet se gleda kao na mesto gde važe različita prava, vrednosti i mišljenja. Samim tim, na zakone se ne gleda rigidno već kao na neku vrstu socijalnih ugovora, koji predstavljaju najbolje rešenje za najveći broj ljudi. Ako se pokaže da nije tako, menjaju se uz konsenzus i kompromis.
6. Univerzalni etički principi:
Zakoni se ne podržavaju bezuslovno jer, ponekad, u konkretnim situacijama – zakon nije najpravednije rešenje. Umesto toga, podržava se individualni pristup, po kom je važno staviti se u poziciju osobe o čijem ponašanju donosimo sud.
Pojedinac na ovom stadijumu postupa iz autentičnog doživljaja ispravnosti, a ne zato što tako zakon ili konsenzus drugih ljudi to nalaže.
Postkonvencionalna moralnost je treći stadijum moralnog razvoja i može se doseći tek nakon 16. god. ali je jako retka. Naime, ovaj stadijum doseže tek 10-15% odraslih ljudi.
Postkonvencionalna moralnost se zasniva na tome da su pojedinci odvojeni entiteti od društva i da perspektiva pojedinca može imati prednost u odnosu na društveni konsezus.
Kao glavna ljudska prava se definišu: život, sloboda i pravda a na zakone i pravila se gleda kao na nešto što može biti od koristi ali što se ne treba slepo i bez pogovora primenjivati u svakoj situaciji.
U primeru Hajncove dileme, tipičan odgovor za postkonvencionalni nivo, ako se ne odobrava Hajncov postupak, je:
„Iako je apotekar stavio mnogo veću cenu, on ipak ima legalno pravo na kompenzaciju.“ (Stadijum 5)
„Možda je i drugima hitno potreban lek. I njihovi životi su jednako važni.“ (Stadijum 6)
Ovaj nivo je u pitanju i kada se odobri Hajncov postupak, uz obrazloženje:
„Važniji je život osobe od poštovanja imovinskog prava. U ovom slučaju zakon bi trebalo da bude popustljiv prema Hajncu.“ (Stadijum 5)
„Ljudski život je vrhunska vrednost i samim tim je značajno važniji od poštovanja zakona.“ (Stadijum 6)
Ono što nam poručuje Kolbergova teorija i njegovo istraživanje moralnosti jeste da je manje važno da li ćemo nečiji postupak odobriti ili ne. Ono što je, pak, dosta važnije jeste čime se vodimo pri donošenju svojih moralnih sudova i na kojim fundamentalnim vrednostima su oni zasnovani.
Piše:
Dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut
tanja.petrovic@introspectrum.rs
IntroSpectrum