Kašnjenje je ponašanje koje se u svakodnevnom životu često doživljava kao pitanje neodgovornosti, ali psihologija ga posmatra kao složen fenomen na koji utiču različiti kognitivni, emocionalni i socijalni faktori.
Iako ponekad zaista proizlazi iz nemara, kašnjenje može biti povezano i sa načinom na koji osoba procenjuje vreme, planira obaveze i doživljava prioritete.
Jedan od važnih pojmova u razumevanju kašnjenja jeste vremenska perspektiva, odnosno način na koji pojedinac procenjuje koliko mu je vremena potrebno da završi određenu aktivnost.
Ljudi često precenjuju koliko vremena imaju na raspolaganju, a istovremeno potcenjuju koliko će im vremena biti potrebno da završe zadatak.
Ova pojava povezana je sa kognitivnom pristrasnošću poznatom kao „planning fallacy“, odnosno sklonošću da se vreme potrebno za izvršavanje zadatka proceni optimističnije nego što realne okolnosti opravdavaju.
Istraživanja psihologa Daniela Kahnemana i Amosa Tverskog ukazala su na značaj ove vrste kognitivnih grešaka u ljudskom planiranju i donošenju odluka.
Jeffrey Conte i Mark Landy su proučavali individualne razlike u percepciji vremena i pokazali su da osobe koje imaju izraženiji osećaj vremenske hitnosti drugačije organizuju svakodnevne aktivnosti od osoba koje vreme doživljavaju fleksibilnije.
Kašnjenje zato ne mora uvek biti posledica nedostatka poštovanja prema drugoj osobi, već može nastati iz drugačijeg subjektivnog doživljaja vremena.
Važnu ulogu ima i samoregulacija, odnosno sposobnost osobe da uskladi trenutne želje i ponašanja sa dugoročnim ciljevima. Osoba koja teško prekida prijatnu aktivnost može odlučiti da ostane još nekoliko minuta, iako zna da zbog toga može zakasniti.
Problem nastaje kada se nekoliko takvih odluka ponavlja, jer se mala odstupanja vremenom pretvaraju u značajno kašnjenje.
Sa psihološkog stanovišta, kašnjenje može biti povezano i sa prokrastinacijom, odnosno odlaganjem obaveza koje osoba zna da treba da izvrši.
Kod nekih ljudi odlaganje proizlazi iz izbegavanja neprijatnih emocija, kao što su dosada, napetost ili strah od neuspeha. U drugim slučajevima kašnjenje može imati funkciju izbegavanja kontrole, pritiska ili osećaja da neko drugi određuje način na koji osoba treba da koristi svoje vreme.
Zbog toga isto ponašanje može imati potpuno različite psihološke uzroke kod različitih ljudi.
Socijalna psihologija dodatno pokazuje da kašnjenje ima interpersonalnu dimenziju, jer utiče na poverenje, očekivanja i doživljaj poštovanja u odnosima.
Kada osoba često kasni, drugi mogu njeno ponašanje interpretirati kao znak neodgovornosti, čak i kada stvarni uzrok leži u slaboj organizaciji ili pogrešnoj proceni vremena.
Zanimljivo je da ako nekoga smatramo odgovornim, njegovo kašnjenje ćemo lakše objasniti spoljašnjim okolnostima, dok ćemo kod osobe kojoj manje verujemo isto ponašanje pre pripisati karakteru.
Psihološki pristup zato poziva da se kašnjenje ne posmatra samo kao moralna osobina, već kao ponašanje koje treba razumeti u kontekstu, čime se otvara prostor za razumevanje, promenu i razvoj boljih navika.
Kašnjenje se najlakše smanjuje kada prestanemo da se oslanjamo na osećaj da „imamo još dovoljno vremena“ i počnemo da planiramo konkretnije.
1. korak je da nekoliko dana pratimo koliko nam zaista treba vremena za jutarnje spremanje, putovanje, oblačenje ili završavanje uobičajenih obaveza.
Kada upoznamo svoje realno vreme, lakše ćemo napraviti plan koji odgovara našim stvarnim navikama.
Važno je da u vreme polaska uračunamo i nepredviđene situacije, poput saobraćaja, traženja parkinga ili kratkog zadržavanja.
Dobro pravilo je da na planirano vreme dodamo rezervu od 10 do 15 min.
Umesto da kažemo sebi „Moram da krenem u 8h.“, korisnije je da odredimo tačno vreme kada moramo da završimo pripremu i izađemo iz kuće.
Pomaže i postavljanje više alarma, pri čemu svaki alarm ima jasnu svrhu, na primer: „oblačenje“, „polazak“ ili „vreme je da izađem“.
Telefon, ključeve, dokumenta i druge stvari koje su nam potrebne možemo pripremiti veče ranije kako bismo ujutru izbegli nepotrebno traženje.
Takođe je korisno da ne započinjemo nove aktivnosti neposredno pre polaska, čak i kada deluju kao nešto što će trajati samo nekoliko minuta.
Ako znamo da imamo naviku da kažemo „samo još ovo da završim“, upravo toj rečenici treba posvetiti posebnu pažnju.
Kod važnih sastanaka ili obaveza korisno je planirati dolazak desetak minuta ranije umesto dolaska tačno u dogovoreno vreme.
Kada putujemo na nepoznatu lokaciju, vreme puta treba proveriti unapred, a ne procenjivati ga samo na osnovu osećaja.
Za svakodnevne obaveze možemo napraviti jednostavnu rutinu koja se ponavlja istim redosledom, jer automatizovane radnje zahtevaju manje razmišljanja i smanjuju mogućnost zaboravljanja.
Ako često kasnimo zbog gledanja telefona, televizije ili društvenih mreža, dobro je ograničiti njihovo korišćenje dok se spremamo.
Korisno je i da jednu nedelju beležimo svako kašnjenje i kratko zapišemo šta ga je izazvalo, bez osuđivanja sebe. Na taj način možemo otkriti obrasce, poput prekasnog ustajanja, predugog spremanja ili pogrešne procene vremena putovanja.
Kada prepoznamo konkretan uzrok, treba menjati upravo ponašanje koje do kašnjenja dovodi, umesto da se oslanjamo samo na odluku da ćemo „sledeći put biti tačni“.
Najvažnije je da budemo realni prema sebi i da ne pravimo raspored koji je moguć samo ako sve prođe savršeno.
Tačnost se zato ne postiže većom žurbom, već dobrim planiranjem, rezervnim vremenom i stvaranjem jednostavnih navika koje nam olakšavaju da krenemo na vreme.
Piše:
MA Miloš Petrović, psiholog i psihoterapeut pod supervizijom
Mejl:
milos.petrovic@introspectrum.rs
IntroSpectrum