„Ghosting“ predstavlja iznenadni nestanak osobe iz našeg života, bez bilo kakvog objašnjenja. Pri tome, ignoriše sve pokušaje reuspostavljanja odnosa. Neki ga smatraju vidom emocionalnog zlostavljanja i povezuju ga sa “tretmanom ćutanja”. Iako se najčešće vezuje za emotivne odnose, može se desiti i u prijateljstvima, poznanstvima, porodičnim odnosima, ali i u poslovnim relacijama…
Ovo ponašanje je oduvek postojalo, ali je internet poslednjih godina doveo do pojačane učestalosti „ghosting“-a. Objašnjenje možemo potražiti u tome što internet omogućava laka i brza poznanstva, koja lako prerastu u intenzivna čujanja. Međutim…
Koliko je lako uspostaviti kontakt, isto tako ga je izuzetno lako i prekinuti. Pa, umesto produbljivanja odnosa, može se desiti da jedna strana jednostavno nestane. Često čujemo: odjednom me je otpratio/la, blokirao/la me je, samo mi je „seen“-ovao/la poruke…
Kako se oseća osoba koja je doživela „ghosting“?
Dominanta je zbunjenost. Osobi nije jasan razlog prekida odnosa i najčešće kreću samopreispitivanja: da li sam rekao/la nešto pogrešno, da li sam otkrio/la nešto o sebi što mu/joj se nije svidelo, da li se uplašio/la vezivanja?
Ovakva iskustva su jako teška za osobu koja ih doživljava jer ne omogućavaju zdravo zatvaranje odnosa sa drugom stranom. Gomila pitanja bez odgovora donose nemir, strahove od budućih sličnih iskustava, frustraciju zbog nemanja uvida u potencijalne sopstvene greške…
Ipak, važno je naznačiti da „ghosting“ ne govori o osobi koja ga doživljava (može se svakom dogoditi) već upućuje na potencijalne karakteristike osobe koja primenjuje ovakvo ponašanje.
Naime, osobe sklone bežanju iz odnosa najčešće pokazuju nezrelost u emocionalnom reagovanju, teško se nose sa frustracijom i izbegavaju konflikte po svaku cenu. Takođe, ovo ponašanje je često i kod osoba koje imaju strah od bliskosti. Koji god da je razlog, osobi je lakše da jednostavno nestane nego da se suoči sa snažnim emocijama i/ili potencijalnim konfliktom.
Šta da radimo ako smo doživeli „ghosting“?
Poželjno je proanalizirati odnos koji je okončan: kako sam se postavio/la, da li sam neke eventualne propuste napravio/la, kakva je bila dinamika samog odnosa (kako je počeo, tekao…), da li sam možda mogao/la ranije da primetim „crvene zastavice“, šta mogu da izvučem kao pouku iz ovog odnosa?
Važno!!!
Analizu doživljenog iskustva od ruminiranja razlikuje to što se ova pitanja ne postavljaju iznova i iznova…
To je ujedno i glavna razlika između zdrave obrade nekog iskustva i „zaglavljenosti“ u samom iskustvu.
Šta ako primećujemo da smo mi skloni „ghosting“-u?
Neka prvo pitanje koje postavite sebi bude: šta to izbegavam bežeći iz odnosa?
Sklonost „ghosting“-u, često u pozadini krije neki drugi problem.
Npr. bežimo od konflikata (jer: ne možemo da podnesemo neprijatnost koju oni nose sa sobom; problem nam je da se jasno zauzmemo za sebe; plašimo se posledica konflikta…) Ukoliko to prepoznajemo, važno je imati na umu da su zdravo iskomunicirani konflikti samo kratkoročno neprijatni, ali često vode do dugoročne prijatnosti (razjašnjavanje odnosa).
Važno je naznačiti da je poželjna alternativa „ghosting“-u svakako zdravo završavanje odnosa. Lepo iskomuniciran kraj je od izuzetne važnosti za obe strane jer im omogućava da „zaokruže“ proživljeno iskustvo. To je prilika da se razjasne nejasnoće, dobiju povratne informacije i da se samim tim sa više (samo)svesnosti nastavi dalje.
I za kraj… Da li je „ghosting“ ikada o.k.?
U vrlo retkim i specifičnim situacijama (!), jedini način da se prekine disfunkcionalan odnos jeste da jednostavno „nestanemo“ tj. prekinemo sve konekcije s osobom, bez ostavljanja bilo kakvog prostora za reuspostavljanje odnosa.
Kao što se može pretpostaviti, to može biti rešenje isključivo u odnosima gde je dominantna manipulacija, gde je prisutno nasilje i gde svi prethodni pokušaji zdravog završavanja odnosa nisu pokazali nikakve rezultate.
Piše:
Dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut
IntroSpectrum