Gotovo svako u svom iskustvu ima tih pola sata, sat vremena ili možda par sati provedenih u maltene hipnotisanom stanju uz ekran telefona. Snimci i slike prolaze, nešto u nama nam govori da idemo još i još… Nešto sa one strane savršeno zna šta nam baš sada treba.
„Truljenje mozga“ je termin kojim se upravo opisuje posledica prethodno spomenute situacije i odnosi se na sistematsko umanjivanje mentalnih kapaciteta i sposobnosti usled prekomernog konzumiranja savremenih, (uglavnom) video formata.
Ispostavlja se da je video snimak (Reel) u trajanju od 10 sekundi, iole smislenog početka i kraja, lišen bilo kakvog dubljeg konteksta, intenzivan i prezačinjen stimulacijom, upravo ono što je umu nakon hiljada i hiljada godina trebalo. Savršen format je pred nama, dugo čekanje se konačno isplatilo.
Upravo je spomenuti, Reel format, najviše doprineo da „Truljenja mozga“ postane ne samo kreativan opis već i sasvim realno stanje koje ostavlja duboke i trajne posledice na mentalno stanje ljudi. Naravno, najranjivija kategorija su deca i mladi, mada ne zaostaju za njima ni stariji od njih.
Ogromne količine sadržaja koji se smenjuju, tiho ali sigurno utiču na našu fiziologiju koja je aktivna u pozadini. Hormoni sreće umesto da se luče dok pričamo sa nekim o temi koja nas jako zanima ili možda trčimo, oni se luče uz beskrajan slajd mini snimaka koji od nas prave pasivne sunđere. Naš udeo u tom iskustvu je apsolutno nepostojeći.
Upravo ta pasivnost ili eventualna reakcija kroz lajk ili komentar od tri reči dovodi do usvajanja zavisničkog ponašanja. Instant zadovoljenje, bez ikakve involviranosti, bez jasno vidljivog kraja…sve to zvuči isuviše primamljivo da bi se videla negativna pozadina.
Do sada već duboko ozloglašeni algoritmi, postali su nam najbolji prijatelji. Oni često jedini mogu da nas razmeju, jedini mogu da nas oraspolože ili da nam ispune prazninu (vremensku ili onu dublju, emocionalnu) tokom dana. Pre su nam prijatelji koji slušaju istu muziku kao i mi pokazivali nove bendove, sada nam to radi naš svačiji najbolji drug – algoritam.
„Truljenje mozga“ je rezultat savršene eksploatacije slabosti naših umova i kao takvo predstavlja ozbiljnu pretnju po kognitivne sposobnosti, kao i opseg pažnje kod mladih. Video snimak u trajanju od 30 min na YouTube-u za nekoga danas može biti iskustvo nalik „Torinskom konju“ od Bele Tara.
S obzirom da nam telefon uvek nudi različite načine „upijanja“ informacija, sam fenomen ”Truljenja mozga” isto tako ima više različitih formi. Da li su u pitanju isključivo socijalne mreže ili možda još neki dodatni „tab“ ili aplikacija, ostaje na nama da odaberemo.
- „Doomscrolling“ je najverovatnije trenutno najaktuelniji vid s obzirom da živimo u veoma ubrzanim i opasnim vremenima, gde svakoga dana stiže ili može da stigne neka uznemirujuća informacija iz sveta oko nas. “Doomscroling” npr. počinje tako što tražimo ili do nas stigne relativno „prihvatljiv“ uznemirujuć sadržaj, koji je na nivou televizijskih vesti, ali već treći snimak posle njega postaje nešto sasvim novo i privlačno. U želji za stalnom stimulacijom i konstantnim povećanjem intenziteta informacija, mi nesvesno, ali krajnje direktno, upravljamo algoritmom koji prati trajanje zadržavanja na nekom od uznemirujućih snimaka i nudi nam uvek po malo strašniji i još privlačniji sadržaj. A mi naravno nećemo lako izaći iz te nove „anksiozne zemlje čuda“ u koju smo ušli.
- „Superstimulation“ u kontekstu korišćenja telefona predstavlja pojavu kada npr. gledamo neki Reel, pa se momentalno prebacimo na Messenger, odmah nakon toga čeka nas Instagram Feed, da bismo onda odgovorili nekome na Viber. Ovo bi još i izgledalo smisleno ukoliko bismo imali određen plan ili red, ali mi uglavnom jako brzo skačemo iz aplikacije u aplikaciju i to zna da traje. Naš mozak obožava da bude „superstimulisan“ i to je sasvim u redu. Problem je što je on uz telefon takođe i „supermanipulisan“ pošto tada funkcioniše isključivo po zavisničkom principu. Njutn, Kopernik, Tesla… svi su oni jako često upadali u stanje „superstimulacije“, ali su ga oni sami izazivali i iz njih izlazili kao neko ko je zadužio čovečanstvo.
- „Zombiescrolling“ predstavlja fenomen kada korisnik telefona nema apsolutno nikakvu jasnu težnju niti cilj dok besomučno izlazi ili ulazi u jedne te iste aplikacije. Ovaj fenomen isključuje bilo koji motiv ili barem neki vid imerzije sa sadržajem. Jedini cilj je „praznog uma“ samo posmatrati sadržaj, koji se smenjuje pred nama.
Ova tri vida truljenja mozga naravno nisu jedini, ali mogu na neki način pokazati kako i koliko opasno mogu oštetiti kogniciju i životni stil individue. Poremećaji percepcije vezani za trajanje pažnje mladih su uveliko tu i nisu vezani za već poznata stanja, kao što je ADHD, već direktno proističu iz našeg odnosa sa telefonima i tehnologijom generalno.
Ima li spasa? Od skoro imamo sasvim novog igrača sa one strane telefona u vidu AI. Ona i algoritam se baš lepo slažu i na ozbiljnoj su misiji da iskorene dosadu na planeti Zemlji. Spasa ima, ali nikako u savezu sa njima. Sve ono što tražimo u telefonu itekako postoji van njega, oduvek je i postojalo. Samo treba malo skrenuti pogled sa njega i osetiti pravi kontakt sa životom.
Piše:
MA Miloš Petrović, psiholog i psihološki savetnik
IntroSpectrum