Erik Erikson je američko-danski psiholog koji je svoju karijeru posvetio razumevanju razvoja ličnosti.
U mladosti je bio ismejavan zbog svog jevrejskog porekla i nordijskog izgleda. Biografi upravo ta iskustva povezuju s njegovim kasnijim interesovanjima za temu identiteta i uvođenjem u psihologiju pojma „kriza identiteta“.
Eriksonova teorija govori o osam razvojnih stadijuma i u svakom od njih postoji psihološka kriza, koju je potrebno prevazići.
Stadijumi se odvijaju određenim redosledom tj. nije ih moguće preskočiti. Takođe, ukoliko se određeni stadijum ne savlada u potpunosti, postojaće veoma otežane okolnosti da se savlada naredni stadijum.
- 1. Stadijum: Poverenje – Nepoverenje
Traje od rođenja do prve godine života i glavni razvojni zadatak je sticanje bazičnog poverenja. Da li će do toga doći najviše zavisi od odnosa sa primarnim starateljem.
Ukoliko je npr. majka pristuna kada treba, ukoliko prepoznaje i adekvatno odgovara na potrebe deteta (i fizičke i psihološke), dete će razviti osnovno poverenje, koje će kasnije preneti na spoljašnji svet.
Ako majka ili neka druga starateljska figura ne primećuje potrebe deteta ili ih ne zadovoljava na adekvatan način, dete dobija poruku da njegove potrebe nisu važne i da se ne može osloniti na druge. Tako razvija nepoverenje i strah prema okruženju.
- 2. Stadijum: Autonomija – Stid i sumnja
Traje od prve do treće godine i osnovno pitanje je „Da li ja to mogu?“
Nakon što je dete u prethodnom stadijumu videlo da se može verovati drugima i osloniti na njih, prelazi na novi zadatak gde se usmerava na sebe i razvoj sopstvene autonomije.
Dete i dalje ima dosta malu kontrolu nad stvarima koje ga okružuju ali polako se javljaju radnje koje bi moglo da uradi samo (npr. korišćenje noše, hranjenje, oblačenje…)
U ovom stadijumu dolazi do naglog razvoja motorike, tako da ona odigrava veliku ulogu u sticanju potrebne autonomije.
Ukoliko dete samo savlada zadatke, ono stiče samopouzdanje, oseća ponos i moć. Ovo pruža odličnu osnovu za kasnije usvajanje veština kroz život.
Ukoliko roditelj obavlja radnje koje je dete u stanju samostalno da obavi ili, sa druge strane, postavlja previsoke zahteve pred detetom (npr. da samo veže pertle), ono će razviti osećaj stida i sumnje u sebe, za koje su velike šanse da će ih i kasnije unositi u situacije učenja novih veština i razvijanja sposobnosti.
- 3. stadijum: Inicijativa – Krivica
Traje od treće do šeste godine života i glavna karakteristika ovog stadijuma je izlazak iz „sigurne zone“.
Naime, u ovoj razvojnoj fazi dete uči da bude u većoj meri nezavisno i počinje da ulazi u prve rizike kroz igru i druženje sa vršnjacima (npr. penjanje po drvetu). Razvija pokretanje inicijative i otvorenost ka istraživanju novih stvari.
Glavni faktor u svemu tome jeste igra i upravo kroz nju dete uspostavlja određen vid kontrole nad spoljašnjim svetom, koji ga okružuje.
Ipak, nije redak zastoj u ovom stadijumu. Manifestuje se tako što dete doživljava snažnu krivicu, povodom napuštanja intenzivne relacije sa roditeljima i veće usmerenosti na spoljni svet.
Upravo ta krivica se kasnije može pretvoriti u strah i otpor prema svemu što je novo, što dalje vodi do sputavanja autentične ličnosti.
Neispoljavanje sopstvene autentičnosti može doneti mnogo problema u kasnijim fazama razvoja. Zato je veoma bitno da se 3. stadijum uspešno savlada.
- 4. stadijum: Marljivost – Inferiornost
Ova razvojna faza traje od šeste do dvanaeste godine i odnosi se na dilemu da li je dete doraslo zadatku ili ne.
Uloga učenika, tj. polazak u školu je prekretnica u funkcionisanju deteta, ali i cele porodice. Ono što podrazumeva uloga učenika jeste razvijanje odgovornosti, kako prema sebi, tako i prema drugima.
Dete u ovom stadijumu uči mnoga nova pravila i počinje da planira svoje vreme tokom dana.
Kad je reč o kreiranju samopouzdanja kod deteta, učitelj postaje od izuzetnog značaja u ovom stadijumu.
Jako je važno primetiti trud koji dete ulaže i uputiti mu pohvale povodom toga. Dete se tada oseća dobro i zna da je sposobno.
U ovom stadijumu, nekada roditelji i drugi autoriteti, iz straha da će dete biti neuspešno, počinju da vrše poređenja sa drugom decom, da rade stvari umesto deteta ili da postavljaju prevelike ciljeve.
Kao posledica takvih ponašanja, kod deteta se često javlja loša slika o sebi, izbegavanje odgovornosti i osećaj inferiornosti.
- 5. stadijum: Identitet – Konfuzija identiteta
Ova razvojna faza traje od 12. do 18. godine i glavni izazov je pronalazak sopstvenog identiteta.
Ovaj period života je ubedljivo najburniji i u njemu se dešava mnogo promena, od kojih adolescent neke može ali neke ni ne može kontrolisati.
Upravo zbog svoje burnosti, na ovom stadijumu se najviše pokazuje uspešnost prethodno rešenih razvojnih zadataka.
Dešavaju se nagle fizičke promene, dolazi do buđenja intenzivnog seksualnog nagona, odjednom se širi perspektiva pogleda na stvari…
Ukoliko su do sada uzori i autoriteti bili predmet identifikacije, sada oni mogu lako postati glavni „neprijatelji“.
Sve ove velike promene se dešavaju kako bi se dogodila integracija svih dosadašnjih promena u ranijim razvojnim fazama.
Osnovni i ključni epilog celokupnog „izazova“ ove razvojne faze jeste izgradnja stabilnog osećanja identiteta, kao i dobijanje odgovora na veliko pitanje – Ko sam ja?
Ukoliko se ne nađu dobri ili barem prihvatljivi odgovori na to pitanje, dolazi do velike konfuzije, javlja se strah za budućnost, zbunjenost i povlačenje adolescenta.
- 6. stadijum: Bliskost – Izolacija
Stadijum traje od početka punoletstva pa do 40. godine i osnovno pitanje se odnosi na to gde je granica između „ja“ i „mi“?
Posebnu važnost u ovom stadijumu imaju intimni odnosi i deljenje sebe sa drugima.
Najvažniji zadatak ovog stadijuma je nalaženje odgovarajućeg partnera i zasnivanja porodice.
Osnovni psihološki izazov ovoga puta jeste postavljanje granica između sebe i drugih. Ukoliko uspostavimo bliskost sa voljenom osobom a zadržimo svoje „ja“, može se reći da je razvojni zadatak uspešno rešen.
Ukoliko ne dođe do stabilnog razvijanja identiteta u prethodnoj razvojnoj fazi, velike su šanse da će osoba izbegavati suštinsko povezivanje sa drugim ljudima.
Sa druge strane, takođe je moguće da neko mnogo lako gubi svoje „ja“ u partnerskim odnosima, što je takođe rezultat nedovoljno izgrađenog identiteta.
Krizu u ovom stadijumu takođe karakteriše razvijanje intenzivnog straha od napuštanja i vrednovanje sebe na osnovu prihvatanja od strane drugih ljudi.
Česte su situacije da ove osobe donesu zaključak da ne mogu same da prolaze kroz razne izazove ili da, ako nemaju partnera, one ne vrede u potpunosti.
- 7. stadijum: Plodotvornost – Stagnacija
Ova razvojna faze traje od 40. do 65. godine.
Glavna pitanja koja se postavljaju su: Šta će ostati nakon mene? i Da li mlađi mogu da računaju na mene kada im treba pomoć?
Odrasli u ovoj fazi su primarno usmereni ka negovanju odnosa sa bitnim osobama iz bližeg ili daljeg okruženja.
Primarne relacije koje se neguju, a i grade, su one sa decom, partnerom, prijateljima, kao i sa kolegama sa posla.
U ovoj fazi se razvija potreba za bavljenjem stvaralačkim aktivnostima, kako bi se stvorilo nešto vredno i korisno za buduće generacije.
Aktivnosti kao što su mentorstvo, aktivizam ili podučavanje mlađih znaju da budu veoma bitne.
Ukoliko ne dođe do spomenutih aktivnosti, kod osoba u ovoj razvojnoj fazi može doći do osećaja stagnacije.
Osećaj stagnacije može pokrenuti mnoga druga egzistencijalna pitanja, koja kasnije mogu značajno uticati na mentalno zdravlje osobe, kao i na preispitivanje identiteta.
- 8. stadijum: Integritet – Beznadežnost
Ova razvojna faza traje od 65. godine pa do samog kraja života.
Osnovno pitanje koje se postavlja u ovom razvojnom dobu jeste – Šta sam sve postigao u životu?
Ovaj stadijum je veoma poseban jer je zadatak da se uradi procena uspešnosti svih prethodnih zadataka.
Stare osobe vrše sintezu celokupnog životnog iskustava i dosta vremena razmišljaju o svemu što se uradilo ili nije uradilo tokom života.
Poželjna posledica refleksije na sva prethodna iskustva jeste osećaj integriteta i zadovoljstva, kao i rado preuzimanje odgovornosti za sopstveni život.
Ukoliko refleksija dovede do očajanja ili žaljenja zbog pogrešnih izbora, onda može lako doći do mnogih psihosomatskih smetnji ili čak depresivnih kriza.
Zaključak:
Ono što jasno možemo videti iz Eriksonove teorije jeste da su razvojni zadaci prisutni tokom celog života a balans je ono što dovodi do temeljnog savladavanja određenog stadijuma. Bilo kakav odlazak u ekstrem, pa makar on bio i pozitivan, dovodi do razvojnih problema.
Piše:
MA Miloš Petrović, psiholog i psihološki savetnik
milos.petrovic@introspectrum.rs
IntroSpectrum