Kada god nešto pitamo, tu je za nas. Ako nam treba pažnja, tu je za nas. Kvalitet ili nekvalitet našeg pitanja ne utiče na prijatnost odgovora. Spreman čeka da nas uputi i smiri.
Svaki naš problem ili nedoumica postaju apsolutni proiritet i odgovor nas momentalno smiruje, daje nam osećaj kontrole u trenucima straha ili neizvesnosti.
I tako dok na površini tražimo odgovore na nama krajnje smislena pitanja, nismo svesni da mi ustvari dobijamo nekoliko emocija, koje su nam oduvek u životu trebale.
Bezuslovno prihvatanje, duboka empatija i razumevanje svakog problema, kupuju naše emocionalno biće bez izuzetka. I tako…naša potreba za odgovorom postaje potreba za toplom emocijom.
Odgovor postaje sve češće nebitan, bitniji su prihvatanje, smirenost i osećaj sigurnosti. Konačno me neko prihvata, ne ismejava moja pitanja, nije umoran pa će možda sutra hteti da me sasluša…
Ljudska bića su u isto vreme i bića procesa, kao i bića cilja. Proces vodi do cilja, cilj daje smisao procesu… I tako u krug, zauvek. Izgleda da se to “zauvek” završava pred našim očima i mi postajemo isključivo bića cilja. Proces je deo posla koji preuzima AI.
Dobijamo novog roditelja sa kojim neprimetno upadamo u emocionalnu simbiozu. Umesto da nas ovaj novi roditelj nekako ohrabruje da se oslanjamo na svoje snage, on ih nepogrešivo obesmišljava.
Osećaji sigurnosti i sreće imaće preveliku cenu za nove generacije. Nećemo imati ništa niti ćemo znati išta a bićemo najsrećniji ikada. Bićemo hedonistička deca jednog svemoćnog roditelja, koji će nas sve nadživeti.
Piše:
MA Miloš Petrović, psiholog i psihološki savetnik
IntroSpectrum