Gubitak i tugovanje
Pre ili kasnije, svaki čovek doživi neki gubitak. To gubitke čini univerzalnim iskustvom.
Možemo izgubiti:
- odnos/važne ljude (raskid, prekid prijateljstva, smrt drage osobe…);
- nešto apstraktno (samopouzdanje, nadu, ugled…);
- nešto materijalno (novčanik, pozajmljeni predmet, nekretninu…).
Naravno, svi ćemo naročito saosećati kada neko izgubi odnos/važnu osobu. Možemo (donekle) da razumemo i gubitak nečeg apstraktnog.
Međutim, kada neko izgubi nešto materijalno, skloni smo da podcenimo taj gubitak.
A šta ako se radi o lančiću koji je osobi bila uspomena od preminulog roditelja?
Kada doživimo gubitak, tugovanje je zdrava reakcija.
Ipak, česta je pojava da ono izostane. Jer je bolno i plašimo se da nećemo preživeti taj proces. I negde u dubini duše verujemo da sve dok ne tugujemo, gubitak se nije ni dogodio.
U psihološkoj literaturi mnogi autori su govorili o fazama tugovanja. Kao najčešće se navode:
1. faza – šok i neverica, negiranje gubitka:
Osoba odbija da usvoji informaciju da se gubitak dogodio.
Neke osobe naočigled nastave sa uobičajnim aktivnostima, neko sedi i gleda u jednu tačku…
Smatra se da ovo zamrzavanje u reakciji ima funkciju akumuliranja energije za faze koje slede.
2. faza – ljutnja i bes:
Ove emocije mogu biti usmerene prema sebi, drugim ljudima, životu („Zašto baš ja?), pa čak i preminuloj osobi („Kako je mogao/la da me napusti?“)
3. faza – pregovaranje:
Osoba se vraća u prošlost koja je prethodila gubitku i preispituje šta je sve moglo da se uradi drugačije: „Trebalo je da…“, „Da nisam…“
Zato je u ovoj fazi čest (neosnovani) osećaj krivice.
4. faza – očaj:
Osobu preplavljuje duboko osećanje tuge.
Pošto tugujući oseća ogromnu bol, česta je ubeđenost da nikad neće prestati da boli.
Ipak, ovo jeste faza, koja je naročito važna i treba je podržati jer predstavlja preduslov za finalnu fazu tugovanja.
5. faza – prihvatanje gubitka:
Osoba prihvata da se gubitak dogodio, usmerava se i ka drugim stvarima u svom životu, dozvoljava sebi užitke.
! Ovo ne znači da tuga više ne postoji.
Kod nekih gubitaka, tuga ostaje tokom celog života ali ne remeti osobu u generalnom funkcionisanju, javlja se periodično i nije intenzivna kao u procesu tugovanja.
Važne napomene:
- ne mora kod svakog tugujućeg da bude isti redosled faza;
- faze se smenjuju i izlazak iz jedne ne znači da se nećemo vratiti u nju posle nekog vremena.
Glavni cilj navođenja faza jeste pomoć tugujućim i njihovim porodicama da ih prepoznaju i da ih vide kao uobičajeni deo procesa tugovanja.
Podška osobama koje tuguju
Nije lako pružiti pomoć tugujućim.
- Nismo sigurni šta reći.
- Tema je teška i za nas i želimo je izbeći.
- Gubitak koji je osoba doživela podseća nas na naše gubitke.
- …
Jedna od funkcija tuge jeste dobijanje socijalne podrške.
Tuga poziva druge da primete da se ne osećamo dobro i da nam pruže podršku. Time tuga pomaže da se ojačaju postojeće veze.
Međutim, uprkos najboljim namerama, ljudi često urade ili kažu nešto što tugujućem nije od pomoći.
Koja ponašanja nisu od pomoći tugujućim?
- Izbegavanje osobe koja tuguje.
Koji god da je razlog, osobi šaljete poruku da niste tu za nju.
- Izbegavanje da se spomene gubitak.
Nećete tugujućeg podsetiti na gubitak jer ga nije ni zaboravio/la.
- Skretanje teme kada tugujući sam spomene svoj gubitak.
Time se šalje poruka da nije o.k. da priča o tome.
Koje rečenice nisu od pomoći tugujućim?
- Umanjivanje težine gubitka: „Mladi ste, imaćete još dece…“
- Pozivanje na snagu: „Ti si jak/a, preguraćeš ti ovo.“, „Budi jak/a zbog dece.“, „Ti si hrabar dečak/devojčica.“ Ove poruke se često dožive kao zabrana na tugu i plač, a upravo je to potrebno podržati.
- Iskazivanje čuđenja/požurivanje tugujućeg: „Prošli su meseci. Trebalo je do sada već da kreneš dalje.“
- Upoređivanje gubitaka: „Znam kako se osećaš. I meni je uginuo pas.“ Naočigled isti gubici se razlikuju. Kontekst u kom se javljaju, osobe koje ih doživljavaju čine svaki proces tugovanja unikatnim. Sve što je važilo za Vas, ne mora da važi za drugu osobu. I obrnuto. Samim tim, nikad ne znamo kako se drugi oseća. Ali, možemo da ga/je pitamo.
- Davanje saveta koje tugujući ne traži: „Što ne počneš trenirati? Lakše će ti biti.“
- Optuživanje tugujućeg: „Što ga nisi ubedio/la da ode kod lekara?“
Kako se onda postaviti?
- Biti tu.
- Slušati. Bez vrednovanja, moralisanja, pridika, saveta…
- Pustiti tugujućeg da govori. Svojim tempom, s prekidima, sa suzama koje prekidaju rečenice (mi ne treba da ih završavamo)…
Šta reći tugujućim?
- Jako mi je žao zbog tvog gubitka.
- Puno sam razmišljao/la o tebi i hteo/la sam proveriti kako si.
- Postoji li nešto šta mogu da uradim za tebe?
- Želiš li da pričamo o tome šta se dogodilo?
- Zagrljaj, prisustvo, tišina…
Važna napomena:
Cilj ove obajve NIJE da počnete loviti svoje greške u pristupu s tugujućim i da se samoprekoravate već da osvestite šta nije a šta jeste pomažuće tugujućim i da na osnovu toga se postavite prema njima.
I stručnjacima se desi da kažu nešto što tugujućeg naljuti i što mu/joj nije od koristi.
U tim situacijama se samo izvinite i recite da niste imali nameru da ga/je dodatno povredite. To je dovoljno. I, naravno, ostanite uz tugujućeg.
Komplikovano (otežano) tugovanje
Ne postoji jedna, jasna definicija komplikovanog (otežanog) tugovanja. Glavni razlog tome jeste što je jako teško podvući crtu do kad je u redu da tugovanje traje, kao i koliko intenzivno je u redu da bude.
Ipak, u literaturi se najčešće navode 4 forme tugovanja koje mogu da ukažu da je došlo do komplikacija u samom procesu tugovanja:
- Hronično tugovanje;
- Odloženo tugovanje;
- Prikriveno tugovanje;
- Zakočeno tugovanje.
Hronično tugovanje:
Tugujući je jako dugo i jako intenzivno preplavljen tugom i očajem. Autori najčešće navode da se pod ovim podrazumeva da tugujući i nakon 2-5 godina oseća gotovo istu patnju kao neposredno nakon gubitka i nikako ne uspeva da se vrati sebi i svom uobičajenom životu.
Odloženo tugovanje:
Intenzivno tugovanje koje se javlja tek mesecima/godinama nakon doživljenog gubitka. Zbog toga okruženje često ne uvidi vezu pa ne pruži adekvatnu podršku, što dodatno otežava proces tugovanja. Često je kod gubitaka koji izazivaju vrlo intenzivne reakcije (npr. nasilne smrti, smrt deteta, kod višestrukih gubitaka…) Pretpostavlja se da do odlaganja dolazi zbog preintenzivnog bola.
Prikriveno tugovanje:
Tugujući kod sebe primećuje intenzivne reakcije i simptome ali ih ne povezuje sa gubitkom. Ovo je naročito izraženo u porodicama/kulturama gde su prisutne zabrane na pokazivanje emocija.
Ovo ne znači da tugovanja nema. Ono je tu ali je potisnuto. Na njega ukazuju: psihosomatske bolesti, radoholizam, delikvencija, agresivni ispadi, kršenje zakona.
Zakočeno tugovanje:
- Osoba spolja pokazuje mnogo manje burnu reakciju od onog što oseća unutra. (Često kod muškaraca koji su bili izloženi porukama da „pravi muškarci nikad ne plaču.“)
- Osoba zbog nekih spoljašnjih razloga zaustavlja proces tugovanja (pr. trudnica/porodilja koja se plaši negativnog uticaja procesa tugovanja na bebu…)
Zakočeno tugovanje je dosta prisutno kod dece. Razlog zašto koče svoje tugovanje često bude želja da zaštite bliske od dodatne brige. Okruženje u dosta slučajeva pogrešno tumači kao da dete nije svesno gubitka i da na njega/nju nije značjano uticao. Otud izostaje potrebna podrška. Ovo rezultira time da kod dece zakočeno tugovanje zna da dovede do odloženog tugovanja (najčešće tek u odraslom dobu).
Ako kod sebe ili nekog drugog prepoznate navedeno, bilo bi dobro da potražite/pružite podršku. Ako to nije dovoljno, uvek je u redu potražiti stručnu pomoć.
Stručna podrška osobama koje tuguju
Da li svako ko tuguje može da potraži stručnu pomoć?
Da. Stručna pomoć predstavlja vid podrške tugujućem a naročito je važna ako tugujući nema (u dovoljnoj meri) podršku ostalih iz svog okruženja ili nije zadovoljan njenim kvalitetom.
Šta stručna podrška NE podrazumeva?
Lak proces tugovanja. (Tugovanje je uvek teško.)
Brz proces tugovanja. (Tugovanje uvek traje.)
Kako izgleda rad sa tugujućim?
- U nekim slučajevima je isključivo potrebno podržati proces tugovanja kod tugujućeg tj. biti podrška kroz uobičajene faze tugovanja kako bi one tekle prirodno, bez nekih većih zastoja ili preskakanja. To je savetovanje tugujućih.
- U drugim slučajevima postoje određeni unutrašnji sukobi (npr. ambivalentan odnos prema osobi koja je umrla, snažno osećanje krivice…) ili neke od komplikacija tokom procesa tugovanja (hronično, odloženo, prikriveno, zakočeno tugovanje). Tada se sa osobom radi psihoterapija.
Glavni ciljevi pružanja stručne podrške tugujućim (Arambašić, 2008):
- Osvestiti stvarnost gubitka. U tekstu o fazama tugovanja navedeno je da je prva faza tugovanja: šok, neverica i negiranje gubitka. Zato je važno da osoba govori o gubitku: šta se dogodilo, koga je izgubila, u kakvim okolnostima… Time gubitak postaje realan i osvešćivanje tog momenta je preduslov za naredne faze u procesu tugovanja.
- Podržati tugujućeg u ispoljavanju emocija koje (ne) pokazuje. Ovo je naročito značajan korak za osobe koje su sklone potiskivanju emocija ili koje nemaju podršku od svog okruženja da ih slobodno pokazuju. Čest je slučaj da kada porodica ostane bez jednog člana, ostali članovi „štite“ jedni druge tako što se ne pokazuju pred njima emocije. Time svaki član u sebi tuguje, ne dobija podršku od ostalih članova i ceo proces tugovanja se usložnjava i dodatno otežava.
- Podržati tugujućeg prilikom adaptacije na život nakon gubitka. Često gubitak osobe podrazumeva i gubitak mnogih uloga koje je ta osoba imala u životu tugujućeg (npr. gubitak supružnika može podrazumevati i gubitak najboljeg prijatelja, podrške, sigurnosti, nekog ko je rešavao određene praktične stvari…) pa gubici neretko sa sobom nose i preuzimanje novih odgovornosti i uloga.
- Podržati tugujućeg u pronalaženju načina da se seća umrle osobe uz istovremeno nastavljanje svog života. Ceo proces tugovanja ustvari predstavlja proces gde tugujući osobu iz spoljašnjeg sveta trajno smešta u svoj unutrašnji svet.
Piše:
Dr Tanja Petrović, psiholog i psihoterapeut
tanja.petrovic@introspectrum.rs